Књижевна критика

Књижевна критика је грана науке о књижевности која се бави проучавањем, тумачењем, анализом и вредновањем књижевних дела. Критичар користи алате, термине и појмове које му пружају теорија књижевности и естетика како би понудио утемељен суд о вредности, значењу и стилским одликама једног дела, опуса аутора или читаве књижевне епохе.^[1]

Циљ књижевне критике није само доношење оцене "добро" или "лоше", већ и да читаоцу омогући дубљи увид у значење и сложеност дела, чиме се олакшава његово разумевање.^[2]

Историја књижевне критике

Зачеци књижевне критике налазе се још у антици, у Платоновом преиспитивању улоге песника у идеалној држави и, пре свега, у Аристотеловој Поетици, која представља прву систематску анализу књижевности. Кроз векове, критика је била саставни део реторике и филозофије.

Модерна књижевна критика почиње да се формира у ренесанси, али свој пуни развој доживљава у 18. и 19. веку, са појавом штампе и шире читалачке публике. У 20. веку, са развојем модернизма, појављују се бројне теоријске школе које су понудиле нове методе за анализу књижевних текстова.

У српској књижевности, улога модерног критичара утемељена је крајем 19. и почетком 20. века, а најзначајнији и најутицајнији критичари тог периода били су Богдан Поповић и Јован Скерлић. Скерлић је својим радом пресудно утицао на вредновање књижевности свог доба и на формирање српског књижевног канона.^[3]

Врсте критике

Књижевна критика се може поделити у две велике групе:

• Новинарска (текућа) критика објављује се у дневним, недељним или периодичним новинама, часописима и на интернет порталима. Њен главни циљ је да представи и процени најновија књижевна дела, информишући тако ширу публику. Често је краће форме (приказ, рецензија) и директно утиче на рецепцију књиге на тржишту.

• Академска (научна) критика пише се од стране стручњака за књижевност и објављује се у научним часописима или као засебна монографија. Намењена је академској заједници и ужем кругу читалаца. Предмет ове врсте критике најчешће су канонски текстови или ремек-дела светске књижевности, а акценат није на вредновању, већ на дубинској анализи и интерпретацији.

Школе и приступи књижевној критици

Током 20. века развиле су се бројне теоријске школе које су понудиле различите методе тумачења књижевности:^[4]

• Руски формализам и Нова критика: Фокусирају се искључиво на текст, анализирајући његове формалне елементе (стил, структуру, језик, песничке фигуре), док занемарују биографију аутора и друштвени контекст.
• Структурализам и постструктурализам: Проучавају књижевност као систем знакова и структура, истражујући како језик обликује значење. Постструктурализам, посебно деконструкција Жака Дериде, доводи у питање постојање стабилног, јединственог значења текста.
• Психоаналитичка критика: Тумачи књижевност кроз призму психоаналитичких теорија, пре свега Фројда и Јунга, анализирајући мотиве, симболе и психологију ликова.
• Марксистичка критика: Посматра књижевно дело као одраз друштвених и економских односа, фокусирајући се на теме класне борбе, идеологије и моћи.
• Феминистичка критика: Испитује како књижевност представља жене и родне улоге, често критикујући патријархалне структуре у књижевним делима и канону.
• Критика одговора читаоца: Сматра да значење дела није само у тексту, већ настаје у интеракцији између текста и читаоца.

Види још

• Критика уметности
• Теорија књижевности
• Естетика
• Јован Скерлић
• Богдан Поповић