Лазаричке песме

Лазаричке песме су врста обредних лирских народних песмама. Лазаричким песмама се слави долазак пролећа и буђење живота још од прастарих времена, а овај обичај се касније усталио на Лазареву суботу. Група девојчица (лазарица) је ишла од куће до куће, и певала песме за здравље, срећу и напредак домаћина.^[1] Лазаричке песме су се до данас очувале у источној Србији и нарочито на Косову и шарпланинским селима. ^[2]

Деца обучена у народну ношњу на празник Лазарева субота

Традиција

Лазаричке песме, некад везане за прастаре култове у славу пролећа и буђења живота, христијанизоване су и везане за предускршњи празник Лазарева субота, што је допринело њиховом очувању. Главну тему песма чини изражавање добрих жеља за здравље, напредак домаћина и укућана. Временом песме су примиле и шаљиве елементе. ^[2]

„Кој Лазара дарива’:
Све му здраво у кућу,
Краве му се телиле,
Овце му се јагњиле,
Кокошке му носиле,
Пчеле му се ројиле.”^[3]

Песме пева група девојака, лазарица. Оне, лепо обучене и украшене пешкирима, марамама, зеленилом, цвећем и врбовим гранчицама, обилазе куће и обраћају се сваком са посебно намењеном песмом. Једна девојчица се преоблачила у мушкарца (Лазара).Групу су чинили Лазар, Лазарица, три стежника, који носе стегове, и три војводе.^[4] Лазарице су се облачиле у бело, што је значило да се спремају за удају. Веровало се да се девојка може удати само ако три пута иде у лазарице.

За време лазаричких дана куће су детаљно чишћене, подови су метени судови прани, ложена нова ватра, чиме су се отклањали зли демони и стварани услови за обнављање живота и плодности. Лазарице би рано пре сунца обично ишле прво на воду, умиле се и молиле воду да поново оживи:

„Мори водо, студна водо,
доста биде студна вода.
Ајде већем загревај се
загревај се, затопли се...“

Потом, идући од куће до куће, играле су се и певале песме намењене домаћину и његовим укућанима и то сваком посебно. Песмама се исказивала жеља за здрављем, плодношћу, напретком и благостањем. Момцима се желело да нађу добре девојке, одраслима да имају пуно деце, здравље и богатство. Једна девојка носила је котарицу окићену цвећем у коју је стављала дарове које је добијала од домаћина: брашно, јаја, орахе, вуну. Девојке су то на крају делиле или су правиле заједничку гозбу са жељом да тако призову свадбено весеље и улазак у нову заједницу.^[5]

Пример

„Ој, Лазаре, Лазаре,
Наш прехрабри Јариле!
И премили Божоле!
Овде нама казују
Младе деве велике
За удају приспеле.
Белила је белила
Танке беле дарове
У Ђуримске дворове,
Те Ђурђеве Јарилске.
Сам ју Ђурђе видео,
Сам Јарило Ђуриме
И дружину викнуо:
„Ход’те, ход’те, дружина!
Ево вама дарова,
Сваком вама дарова,
А меника девојка.“
Обрни се Лазаре,
Наш премили Божоле,
Па се лепо поклони,
Да те лепше дарујем:
Лепим даром дукатом.”

Ова песма је намењена девојкама стасалим за удају. Смештена је у реалистички оквир, типичан за патријархалну културу, а као младожења се појављује словенски бог Јарило, који се славио два пута годишње, у пролеће и лето. Симболички, ово може представљати спајање земље и Сунца, које у пролеће резултује буђењем вегетације и поновним започињањем циклуса рађања у природи. Јарило је након доласка хришћанства повезан са светим Ђорђем.^[4]

Види још

• Ђурђевске песме
• Лазарице у Сиринићкој жупи