Марија Примаченко
украјинска сликарка народне уместности From Wikipedia, the free encyclopedia
Remove ads
Марија Оксентијевна Примаченко (укр. ; 30. децембар 1908 — 18. август 1997) била је украјинска сликарка народне уместности која је радила у наивном стилу уметности. Била је самоука уметница, а поред сликарства, бавила се ситним везом и керамиком.
Године 1966. је добила Националну награду Украјине „Тарас Шевченко”. Унеско је 2009. годину прогласио њеном годином. Улица у Кијеву и једна мала планета назване су по њој. После посете њеној изложби у Паризу, уметник Пабло Пикасо је изјавио: „Клањам се пред уметничким чудом ове брилијантне Украјинке.”
Remove ads
Лични живот
Примаченко је рођена у сељачкој породици и већи део свога живота је провела у селу Болотња у Иванковском округу, близу Кијева. Њено село је удаљено 30-ак километара од Чернобиља.[1] Похађала је школу четири године, пре него што је оболела од дечје парализе због чега је остала целог живота са физичким оштећење које је утицало на њен живот и уметност.[2][3] Своје прве уметничке експерименте је касније описала: „Једном сам, као девојка, чувала гомилу гусака. Када сам са њима стигла до пешчане плаже, на обали реке, прешла сам поље прошарано дивљим цвећем, штапом сам по песку почела цртати и стварно и измишљено цвеће... Касније сам одлучила да осликам зидове моје куће користећи природне пигменте боја. После тога никада нисам престала да цртам и сликам.”[4]
Њена мајка ју је учила ситан вез, а као тинејџерка је била локалне задруге за вез.[2] Њен таленат је препознала уметница Татјана Флору и позвала ју је 1935. године да ради у Централној експерименталној радионици Кијевскога музеја украјинске уметности.[2]
У Кијеву је била подвргнута двема операцијама, које су јој омогућиле да стоји без помагала.[2] Тамо је упознала и свог емотивног партнера Васила Маринчука. У Кијеву је родила је сина Федира 1941. године.[5] Маринчук и она нису стигли да се венчају јер је он отишао у Зимски рат из ког се није вратио.[4] Погинуо је у Финској.[5] Њеног рођеног брата су убили нацисти. Она се доцније врадила у Иванкив у којем је радила на колективној фарми.[4] Федир (преминуо 2008. године) постао је народни уметник и мајстор наивности као она. Њени уници Петро и Иван су такође уметници.[5]
Remove ads
Каријера
На Првој републичкој изложби народне уметности одржаној 1936. године биле су приказане њене слике. Ова изложба је била по градовима као што су Москва, Лењинград и Варшава. Примаченко је добила диплому првог степена за учешће на овој изложби народне уметности. Године 1937. је излагала у Паризу.[2]
Примаченкина дела су инспирисана украјинским, а посебно полешким народним традицијама. Они укључују референце на свет природе и бајке.[6][7] Током 1930-их година, направила је прелазак са ситног веза на сликарство, а њени радови из овог периода су сликани на белој подлози. Њена смела и изражајна линија се развијала и она је на нове начине комбиновала традиционалне украјинске мотиве.[2]
Током 1960-их и 80-их њен стил је наставио да се развија. Слике су јој имале све живописнију палету боја и нове, светлије позадине. У то време је прешла са рада на акварелу на рад у гвашу. Током 70-их, Примаченко је такође почела да укључује кратке фразе и посовице на полеђини својих платна, које су биле уско везане са томом слике.[2]
Remove ads
Награде и признања
Године 1966. је добила Националну награду Украјине „Тарас Шевченко”. Унеско је прогласио 2009. годину за њену.[8][9] Исте године је добила улицу (булевар) у Кијеву.[6]
Године 1966. Примаченку је додељена Национална награда Украјине Тарас Шевченко . Организација Уједињених нација за образовање, науку и културу (УНЕСЦО) прогласила је 2009. годину Примаченка. Исте године је у њену част преименован и Булевар Лихачова у Кијеву.
После посете њеној изложби у Паризу, уметник Пабло Пикасо је изјавио: „Клањам се пред уметничким чудом ове брилијантне Украјинке.”[10]
Наслеђе
Примаченко је своја дела излагала широм бившег Совјетског Савеза, Украјине и других земаља, укључујући Пољску, Бугарску, Француску и Канаду.[11] Фотографије њених изложба објављивани су диљем света. Њену слику Пацов на путовању копирала је чувена финкса дизајнерка Кристина Исола у њен дизајн Народ у шуми који је такође користила авиокопманија Финер.[12] Рад Марије Примаченко је приказиван на новчаницама и кованицама државе Украјине.[13]
Украјински астролог Клим Чурјумов је 1998. године назвао малу планету 142624 именом Марија Примаченко у њену част.[14]
Више од 650 њених дела чува се у колекцији Националног музеја народне декоративне уметности.[4]
Remove ads
Губитак радова
У Руском инвазију на Украјину фебруара 2022. године гранатиран је и уништен Музеј Иванковске и локалне историје у којем су трајно изгубљена 25 њених дела.[8][15][16][17] Поред тога, мештани су успели да спасу неколико њених дела из ватре.[18] Према интервјуу са њеном праунуком, Анастасијом Примаченко, у Тајмсу, десет њених дела је спасао локални мештанин који је ушао у музеј док је био у пламену како би спасао историјско благо које се могло спасити.[19]
Директор Историјско-кулутног резервата у Вишхороду Влада Литовченко је приметио да је у музеју било чувано не само радови Марије Примаченко већ и других уметника украјинских, као што је Хана Верес. Он је изјавио: „Још један од ненадокнадивих губитака историјско-културног ауторитета Украјине је уништење Иванковског историјско-културног музеја од стране агресора у овим пакленим данима за нашу земљу.”[8]
Remove ads
Види још
- Јуриј Химич (1928–2003)
Референце
Спољашње везе
Wikiwand - on
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Remove ads