Медењаци

Медењаци^[1] или колачи са ђумбиром, су широка категорија пецива, обично ароматизираних ђумбиром, каранфилићем, мушкатним орашчићем и циметом, и заслађених медом, шећером или меласом. Посластице су разноврсне, од торте до кекса различитих облика.^[2]

Медењаци

Главни састојци	ђумбир, мед или меласа
Медији: Медењаци

Порекло

Првобитно, термин џинџербред (од латинског zingiber преко старофранцуског gingebras) односио се на конзервирани ђумбир. Затим се односио на посластице направљене од меда и зачина. Термин џинџербред се често користи за превођење француског израза pain d'épices (зачињен хлеб) или немачког и пољског термина Pfefferkuchen и Piernik (папрењак јер је некада садржавао бибер) или Lebkuchen (нејасне етимологије; или латински libum, што значи „жртва「 или „жртвени хлеб「, или немачки Laib што значи векна, или немачка реч за живот, leben). Бибер се такође помиње у регионалним називима, као што су норвешки pepperkaker или чешки perník. ^[3]

Значење термина џинџербред је еволуирало током времена. Вековима се термин односио на традиционално европско пециво, веома налик модерном кексу, који се традиционално користио за прављење џинџербред мена тј. кекса у облику човечуљка. У Сједињеним Државама први познати рецепт за „Мекани џинџербред који се пече у тепсији「 налази се у кувару Амелије Симонс из 1796. године (American Cookery). ^[4]

Историја

[[Датотека:CrispyGingerbreadCookies.jpg|мини|Медењаци у облику особе]

Џинџербред са краљевском глазуром

Тврди се да је џинџербред у Европу донео јерменски монах Григорије из Никополис 992. године нове ере. Он је напустио је Никополис (данашња западна Грчка) да би живео у Бондароу (северно-централна Француска) у близини града Питивије. Ту је остао седам година, све док није умро 999. године, и учио француске хришћане да пеку џинџербред.^[5] Могуће је да је донет у западну Европу из источног Медитерана у 11. веку.^[6]

Од 13. века, у граду Торуњу у тадашњој држави Теутонског реда (данашња Пољска), прави се торуњски џинџербред, који је стекао славу у царству и иностранству када су га у Шведску донели немачки имигранти. У Немачкој у 15. веку, еснаф за џинџербред је контролисао производњу.^[7] Извори из опатије Вадстена из 1444. године, показују да су шведске часне сестре пекле џинџербред да би ублажиле пробавне сметње. ^[8] Био је обичај да се пеку бели кекси и фарбају као украси за прозоре. У Енглеској се такође сматрало да џинџербред има лековита својства.^[9] Писац из 16. века Џон Барет описао је џинџербред као „врсту торте или теста направљене да утеше стомак「.^[6]

Џинџербред је био популарна посластица на средњовековним европским фестивалима и сајмовима, а постојали су чак и сајмови посвећени џинџербреду.^[6]

Прва документована трговина џинџербреда у Енглеској датира из 17. века.^[10] Продавали су се у манастирима, апотекама и пијацама на градским трговима. Сто година касније, град Маркет Драјтон у Шропширу постао је познат по џинџербреду, што се види на знаку добродошлице њиховог града, где стоји да је то „дом џинџербреда」. Први забележени помен о печењу џинџербреда у граду датира из 1793. године, иако је вероватно направљен раније. Џинџербред је постао широко доступан у 18. веку.

Аустријски божићни џинџербред у облику звезде

Џинџербред торта

Џинџербред је дошао у Америку са досељеницима из Европе. Меласа, која је јефтинија од шећера, убрзо је постала уобичајени састојак и произвела мекши колач. Први штампани амерички кувар, American Cookery ауторке Амелије Симонс, садржао је седам различитих рецепата за џинџербред.^[11] Њен рецепт за „Мекани џинџербред за печење у тепсијама「 је први писани рецепт за старомодне америчке џинџербред кексе.^[12]