српски књижевник From Wikipedia, the free encyclopedia
Мирослав Лукић (Мишљеновац, 30. јун 1950) српски је књижевник.
Мирослав Лукић | |
---|---|
Датум рођења | 30. јун 1950. |
Место рођења | Мишљеновац, ФНРЈ |
Најважнија дела | "Ујкин дом" "Трговци светлошћу" "У друштву пустињских лисица" "Доктор Смрт" "Пасија по Амарилису" "Северци" (романи) "Земља Недођија" "Лас вилајет" "MOARA PARASITA: лице" (књиге песама) "Уметност маховине" (есеји) |
Награде | Прва награда листа "Борба" и Фонда младих талената на југословенском конкурсу за поезију (мај, 1969) Награда "Дрво живота" (за књигу есеја "Уметност маховине", 2003) Повеља "Карађорђе" (за животно дело) (2009) Награду Раваничанин (2015) |
Дипломирао је на београдском Филолошком факултету (група за општу и југословенске књижевности). Живи и ради у Београду као професор, издавач и писац. Оснивач је Едиције Заветине, а написао је више књига поезије, прозе, романа, драма, антологија, есеја, студија и сл.
Почео је да пише и објављује веома рано, као ученик основне школе. Дебитовао је као песник 1969. године са збирком „Хомољски мотиви“. Прво је објављивао под именом Мирко Лукић, касније као Мирослав Лукић, да би 2003. године објавио роман „Доктор смрт“ под псеудонимом Белатукадруз. Последњих година овај писац објављује под именом Бела Тукадруз. Први роман „Дневник за Сенковића“ је објавио 1983. године, а укупно је објавио петнаестак романа. На југословенском конкурсу за поезију Фонда младих талената и редакције листа Борба 1969. године је освојио прву награду (једногодишњу студијску стипендију за студирање журналистике на Колумбија универзитету). Добитник је друге награде за прозу на књижевном конкурсу „Просветног прегледа“ (1980), као и „Вуковог пера“ за књигу проза у рукопису. 2009. године добио је и књижевну награду Повеља Карађорђе. Додељена му је (2015), за изузетан допринос развоју и очувању српске духовности и културе, и Награда Раваничанин. Покренуо је Пишчева издања у којима је објавио низ својих књига, као и на десетине књига других српских, румунских и руских аутора. Саставио је антологију српске поезије 20. века „Несебичан музеј“ (1998, 2000, 2002, 2006),[1] а такође је писао критике у београдском књижевном часопису Савременик деведесетих година 20. века. Лукић је већ годинама сарадник пожаревачког књижевног часописа „Браничево“.[2]
Средином 2000. године је покренуо књижевне часописе Заветине, Дрво живота и Уметност махагонија. Уређивао је (у сарадњи са млађим братом, песником Александром Лукићем) Алманах за живу традицију, књижевност и алхемију. У оквиру Заветине основао је две књижевне награде: Дрво живота и Амблем тајног писма света
Лукић је своја сабрана дела објавио у три наврата. Први пут у октобру 2002. године под насловом „Уметност махагонија“ (32 наслова у 35 књига). Други пут крајем 2003. под насловом ЦД „Архив трговаца светлошћу :Прототип Опуса“ (41 наслков). Трећи пут крајем 2006. године под насловом ЦД „Вечити чудесни коренови“ (у 22 тома). Прво издање сабраних радова М. Л. је изашло као пилот-издање, а друга два издање као компакт-диск, на коме је објављен и зборник радова.
О Лукићу су писали: Миодраг Павловић, Јован Пејчић, Анђелко Анушић, Владимир Јагличић, Срба Игњатовић, Славица Гароња, Живан Живковић, Мирољуб Милановић, Зоран M. Мандић, Александар Лукић, Мирослав Тодоровић, Миодраг Мркић и други.[3]
Неке од посебних монографских публикација посвећених у целини или већим делом стваралаштву Белатукадруза (алиас М. Лукића):
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.