Монодрама

Монодрама је позоришни или оперски комад који изводи један глумац или певач, обично тумачећи један лик.^[1] У ширем смислу, то је врста драме у којој је текст додељен само једном лику, који монолошки износи свој текст.^[2]

Овај назив се први пут појављује у Немачкој крајем 18. века.

Монодрама у опери

У опери, монодрама је првобитно била мелодрама са једном улогом, као што су Пигмалион Жан-Жака Русоа (написана 1762, први пут изведена у Лиону 1770) и истоимено дело Георга Бенде (1779).

Термин монодрама (понекад моно-опера) примењује се и на модерна дела са једним солистом, као што је Срећна рука (1924) Арнолда Шенберга, која поред протагонисте има две додатне неме улоге, као и хорски пролог и епилог. Шенбергово Очекивање (1909) и Људски глас (1959) Франсиса Пуленка ближе прате традиционалну дефиницију. У делу Осам песама за лудог краља (1969) Питера Максвела Дејвиса, инструменталисти су доведени на сцену да учествују у радњи. Примери из 21. века укључују Емилију (2008) Каије Саријахо.

Монодрама у драмском позоришту

Француски теоретичар позоришта Франсоа Делсарт

У Енглеској, први пример монодраме био је на митолошку тему, Пандора Френка Сејерса (Frank Sayers, 1790),^[3] у форми рецитације са гласовима изван сцене. Роберт Сауди је преузео ову форму, написавши једанаест комада под тим називом између 1793. и 1804.^[4] као и Метју Грегори Луис са својом јавно извођеном и веома мелодраматичном Заробљеницом (The Captive).^[5] Мало других је заправо изведено на сцени, и монодрама је убрзо изгубила везу са музиком. Термин "драмски монолог" почео је да се примењује на таква дела, иако је израз "монодрама" остао у критичкој употреби. Алфред, Лорд Тенисон је своју поему Мод (1855) назвао монодрамом.^[6]

У реалистичком позоришту, монодрама постаје популарна као средство психолошке анализе лика. Значајне примере писали су Аугуст Стриндберг, Антон Чехов (О штетности дувана, 1886, 1902) и Јуџин О’Нил.^[2] У модерном позоришту, монодрама често изражава човекову усамљеност и отуђеност, као у делима Жана Коктоа и Семјуела Бекета (Крапова последња трака, 1958).^[2] Патрик Зискинд користи форму обраћања једног лика публици у Контрабасу (1981). Новији пример је Ноћ у новембру (1994) ирске драматуршкиње Мери Џоунс.

Теорија Николаја Јевреинова

Према теорији руског симболисте Николаја Јевреинова (1879–1953), изложеној у његовој књизи Позориште у животу (1927), монодрама је драмски приказ онога што се дешава у уму појединца. Све што публика види на сцени приказано је из менталног стања датог протагонисте.^[2] Сви остали ликови су само пројекције различитих стања душе главног јунака. У Јевреиновој краткој монодрами У кулисама душе (1912), смењују се, суочавају и сукобљавају рационално, сентиментално и несвесно човеково Ја.^[2] По овом теоријском мерилу, и Крлежина легенда Сјена могла би се сматрати монодрамом.^[2]

Монодрама у српској књижевности и позоришту

Зграда Позоришта лутака Пинокио, седиште Фестивала монодраме и пантомиме.

Монодрама има значајно место у српској драмској књижевности и позоришном животу. Бројни српски писци су писали монодраме, а многи глумци су остварили запажене улоге у овој форми. Неки од текстова који су постали део антологија српске монодраме укључују:^[7][8][9]

• Коста Трифковић - Мила
• Петар Кочић - Јазавац пред судом (иако има више ликова, често се изводи као монодрама Давида Штрпца)
• Бранислав Нушић - Кијавица, Дугме
• Момчило Настасијевић - Код Вечите славине (драматизација)
• Драган Алексић - Балада о Љуби Мољцу
• Момо Димић - Живео живот Тола Манојловић
• Јосип Пејаковић - Ој, животе!
• Миленко Вучетић - Љубица, прво лице множине
• Драган Ускоковић - Чеговић
• Радош Бајић - Лед
• Зијах Соколовић - Глумац... је глумац... је глумац
• Мирко Петровић - Фронтовац
• Миодраг Илић - Кајн
• Мирјана Ојданић - На рубу свега, Или-или, Приватизација^[10]
• Весна Радојевић - Запис, God Save the Queen
• Весна Станковић - Милунка, Лина од камена тврђа, Муж је као чоколада
• Николина Вујовић - Нина

Значајну улогу у афирмацији монодраме одиграо је Фестивал монодраме и пантомиме у Земуну, који се одржава од 1973. године и представља једну од најзначајнијих манифестација ове врсте у свету. Глумица Рада Ђуричин једна је од уметница која је значајан део своје каријере посветила монодрами, приређујући и изводећи текстове о Десанки Максимовић, Катарини Ивановној, Силвији Плат, Александри Колонтај и другима.^[11]

Фестивали

Највећи фестивал соло позоришта на свету, United Solo, одржава се сваке године у Њујорку у Theatre Row. Године 2013. представио је преко 120 продукција.^[12] У Килу, Немачка, редовно се одржава међународни позоришни фестивал за монодраме, Thespis International Monodrama Festival.^[13] У Србији, најзначајнији је Фестивал монодраме и пантомиме у Земуну.

Види још

• Монолог
• Соло извођење
• Фестивал монодраме и пантомиме