Непокренути покретач

Непокренути покретач (грч. ) је, у Аристотеловој филозофији, оно што је узрок свем кретању, а само није покренуто. Аристотел овим изразом означава умове који покрећу планетарне сфере.^[1]

Рафаелов приказ непокретног покретача из Stanza della Segnatura.

Стари Грци су веровали да природу карактерише тежња да се стави у покрет оно што је потенцијално; свака промена је руковођена стремљењем према циљу. Циљ је иницијатор кретања пошто је његов крајњи узрок. На тај начин, кретање природе је подстакнуто стварима које привлачи непокретни покретач.^[2]

У маздаизму се веровало да је време непокретни покретач, будући да се само не креће, а ипак управља свиме.^[3]

За средњовековну схоластику је посебно важан појам први покретач (лат. ) или први непокренути покретач (грч. τὸ πρῶτον κινοῦν ἀκίνητον) који означава извор сваког кретања, савршено биће. Непокретни покретач је самодовољан себи и његово покретање није узроковано потребом да актуелизује било какав потенцијал. Парадоксално звучи с обзиром да су стари Грци веровали да одређени узрок ставља у кретање оно што је потенцијално, а горенаведенa теорија каже да непокретни покретач нема потребу да актуеализује било какав потенцијал. На тај начин испада да је актуелизовање материјалног потенцијала „колатерална штета「 и да се материја актуелизује тако што се случајно нашла у делокругу непокретног покретача. Пре ће, ипак, бити да непокретни покретач покретањем материје има циљ да је доведе до неке савршене актуелизације, што је заправо и природа аристотеловог непокретног нпокретача. Будући да је потпуно обузет собом, непокретни покретач не може да дејствује у свету, па је овај аспект Аристотеловог учења формално осуђен на хришћанском Западу 1277. године.^[2]