Охлократија

Охлократија (грч. , лат. ) је назив који се користи за владавину руље или масе људи, односно њену способност да утиче на уставне власти. Полибије види опасност деградације демократије у охлократију када њене врлине пропадају, те маса људи даље немају за циљ интерес свих већ једино своје и својих групација.

Охлократија је по значењу и употреби синоним за савремени, неформални израз „мобократија“, који је настао у 18. веку као колоквијални неологизам. Слично томе, док владајућа руља у охлократијама понекад може истински да одражава вољу већине на начин који је приближан демократији, охлократију карактерише одсуство или нарушавање процедуралног грађанског и демократског процеса.^[1]

Етимологија

Руља напада Жозеф Франсуа Фулона.

Афроамериканац линчован од стране беле руље у Омахи, Небраска, 28. септембра 1919. ... „Црвено лето”.

Охлократија долази из грчке речи okhlokratia са ὄχλος, óchlos (масе) + κράτος, krátos (владавина) што дословно значи „владавина маса“.^[2][3]

Порекло и теорија

Сматра се да је Полибије сковао термин охлократија у свом делу Историје из 2. века пре нове ере (6.4.6).^[4] Он га користи да именује „патолошку” верзију народне владавине, за разлику од добре верзије, коју он назива демократијом. Постоје бројни спомени речи „охлос“ у Талмуду, у којем се „охлос“ односи на било шта, од „руље“, „становништва“, до „наоружане страже“, као и у списима Рашија, јеврејског коментатора Библије. Реч је први пут забележена на енглеском 1584. године, изведена из француске речи ochlocratie (1568), која потиче од оригиналне грчке речи okhlokratia, од okhlos („руља“) и kratos („владавина“, „моћ“, „снага“).

Старогрчки политички мислиоци сматрали су охлократију једним од три „лоша“ облика владавине (тиранија, олигархија и охлократија) за разлику од три „добра“ облика владавине: монархије, аристократије и демократије. Они су разликовали „добро“ и „лоше“ према томе да ли ће облик власти деловати у интересу целе заједнице („добро“) или у искључивим интересима групе или појединца на рачун правде („лоше“).

Полибијска терминологија за облике државе у античкој грчкој филозофији постала је устаљена. Полибијев претходник, Аристотел, правио је разлику између различитих облика демократије, наводећи да су они који не поштују владавину права прерасли у охлократију.^[5] Полибијска разлика између демократије и охлократије је одсутна у Платоновим делима, који је демократију сматрао деградираним обликом владавине.^[6]

Претња „владавине руље“ демократији се ограничава тако што се осигурава да владавина права штити мањине или појединце од краткорочне демагогије или моралне панике.^[7] Међутим, с обзиром на то како законе у демократији успоставља или укида већина, заштита мањина владавином права је упитна. Неки аутори, попут босанскохерцеговачког политичког теоретичара Јасмина Хасановића, настанак охлократије у демократским друштвима повезују са декаденцијом демократије у неолиберализму у којем је „демократска улога народа сведена углавном на изборни процес“.^[1]

У историји

Током касног 17. и раног 18. века, енглески живот је био веома неуређен. Иако је устанак војводе од Монмута из 1685. био последња побуна, једва да је било године у којој Лондон или провинцијски градови нису видели како незадовољни људи изазивају у немире. У време владавине краљице Ане (1702–14) реч „mob“, која се први пут чула недуго пре тога, ушла је у општу употребу. Без полиције, било је мало јавног реда и мира.^[8] Неколико деценија касније, антикатолички Гордонови немири захватили су Лондон и однели стотине живота; у то време, проглас насликан на зиду затвора Њугејт објавио је да су затвореници ослобођени ауторитетом „Његовог Величанства, краља руље“.

Суђења вештицама у Сејлему у колонијалном Масачусетсу током 1690-их, у којима је уједињено веровање грађана надјачало логику закона, такође је један есејиста навео као пример владавине руље.^[9]

Године 1837, Абрахам Линколн је писао о линчу и „све већем непоштовању закона који прожима земљу – све већој склоности да дивље и бесне страсти замене трезвене пресуде судова, и горе од дивље руље за извршне министре праведности.“^[10]

Насиље руље играло је истакнуту улогу у раној историји Покрета светаца последњих дана.^[11] Примери укључују протеривање из Мисурија, масакр код Хановог млина, смрт Џозефа Смита, протеривање из Новуа, убиство Џозефа Стендинга и масакр у Кејн Крику.^[12][13] У говору из 1857. године Бригам Јанг је захтевао војну акцију против „мобократа“.

Види још

• Популизам