Сведок

Сведок или очевидац је лице које је било на месту неког догађаја, и јасно видело и чуло шта се десило на том месту. Обично очевице ако је у питању неко тешко кривично дело позивају пред суд, како би посведочили шта се заиста десило на том месту.^[1][2][3]

Типови

Вештак или експертни сведок је онај који наводно има специјализовано знање релевантно за питање од интереса, чије знање наводно помаже да се добију други докази,^[1] укључујући друга сведочења, документарне доказе или физичке доказе (нпр, отисак прста). Вештак може, али и не мора, бити и перципиентни свједок, као код лекара, или може, али не мора, лечити жртву несреће или злочина.

Крунски сведок је онај који инкриминише бивше саучеснике у злочину који након тога добија од стране суда нижу казну, имунитет или/и заштиту себе или/и своје породице. Након што суду доставе своје сведочење, често улазе у програм заштите сведока.^[2]

Тајни сведок или анонимни сведок је онај чији идентитет суд чува у тајности.^[3]

Поузданост

Иако се често претпоставља да су искази очевидаца поузданији од посредних доказа, студије су показале да је индивидуално, одвојено сведочење сведока често мањкаво.^[4] Погрешна идентификација сведока може бити резултат фактора као што су погрешно запажање и памћење, или пристрасност, или може укључивати свесно лажно сведочење сведока. Ако је више људи сведочило злочину, могуће је тражити заједничке тачке у њиховом сведочењу, за које је већа вероватноћа да ће представљати догађаје онако како су се десили, иако су разлике очекиване и саме по себи не указују на непоштење. Идентификација сведока ће помоћи истражитељима да стекну представу о томе како изгледа осумњичени за злочин, али сећање сведока укључује погрешне или обмањујуће елементе.^[5]

Једна студија је укључивала експеримент у којем су субјекти деловали као поротници у кривичном предмету. Поротници су чули опис пљачке-убиства, аргумент оптужбе, а потом и аргумент одбране. Неки поротници су чули само посредне доказе; други су чули од службеника који је тврдио да идентификује оптуженог. У првом случају, 18% процената прогласило је оптуженог кривим, али је у другом случају 72% прогласило оптуженог кривим (Лофтус 1988).^[6]

Полицијска постројавања у којима очевидац издваја осумњиченог из групе људи у полицијској станици често су грубо сугестивна и дају лажан утисак да се сведок сетио осумњиченог. У другој студији, студенти су гледали монтирани злочин. Сат времена касније прегледали су фотографије. Недељу дана касније од њих је затражено да изаберу осумњиченог из реда људи. 8% постројених људи погрешно је идентификовано као криминалци. 20% невиних људи чије су фотографије биле укључене грешком је идентификовано.^[7]

Једна друга студија је разматрала 65 случајева „погрешних кривичних осуда невиних људи“. У 45% случајева криве су грешке очевидаца.^[8]

Проучавање сећања сведока доминирало је у области истраге. Као што Хаф и Ратнер^[9] примећују, појединачно најважнији фактор који доприноси погрешној осуди је погрешна идентификација сведока.^[10]

Кредибилитет

Веродостојан сведок је особа која делује као сведок, укључујући и сведочење на суду, чије се сведочење доживљава као истинито и уверљиво.^[11][12] Други сведоци се могу сматрати мање веродостојним или немају кредибилитет.^[13] Процена кредибилитета се врши за сваког сведока и на њу не утиче број сведока који сведоче.^[14] На кредибилитет сведока утиче неколико фактора. Генерално, сведоци се доживљавају као веродостојнији када се перципирају као тачнији и мање сугестивни.^[15][16]

У обичајном праву, термин би се могао користити у вези са давањем сведочења, или за сведочење докумената.^[17] У савременом енглеском праву, веродостојан сведок је онај који „не говори из друге руке“.^[18] У шкотском закону, веродостојан сведок је онај „чији се кредибилитет препоручује председавајућем судији... чија је поузданост” добра.^[18]