Ојице

Ојице су украсне чипке на женској народној ношњи бошњачког становништва. Израђују се свиленим концем уз коришћење игле. Овај назив карактеристичан је само за Санџак, док се у Босни користи термин кера. Ојицама се украшавају рубови различитих марама, како оних које се носе свакодневно, тако и оних за свечане прилике. Знања, умећа и вештине израде ојица уврштени су 2022. године на листу Нематеријалног културног наслеђа Србије.

Ојице
Нематеријално културно наслеђе
Регион	Санџак
Предлагач	Музеј „Рас」, Удружење „Пазарски базар рукотворина「
Датум уписа	18. март 2022.
Веб сајт	Нематеријално културно наслеђе Србије

Историја

Етнолози истичу да је назив ојице карактеристичан само за Санџак, док се у Босни користи термин кера. С обзиром на то да се целокупна бошњачка ношња темељи на османској култури, претпоставља се да и ојице потичу из тог периода. То су чипке рађене у виду цветова. Некада су рађене комбинацијом свиленог конца и длаке из репа коња, како би чипка била што чвршћа, као да је уштиркана. Ова техника је била најцењенија, а тако израђен цвет изгледао је као свеже убран.^[1]

Ојицом се и данас украшава одећа која се носи на различитим породичним и друштвеним окупљањима. На свадбама овакву одећу носи млада, али и остале девојке и жене у свадбеном церемонијалу.^[2]

Израда ојица

Ојицама се украшавају рубови марама, жутих, зелених или браон шамија које су жене носиле свакодневно и парланти, белих свилених марама које су носиле младе на свадби и млађе жене у свечаним приликама. Овом чипком такође се украшавају кошуље и девојачки дарови.

Ојице се данас израђују од свиленог конца уз коришћење игле. Врста игле одређује и технику израде. Разликују се технике израде „мекиком」 (чанталом – чунком – чунчетом), шиваћом иглом, „орловом иглом「 и хеклицом. Често се за израду ојица користи комбинација ових техника,^[2] али се данас најчешће користи обична игла.^[1]

Нематеријално културно наслеђе

На предлог Музеја Рас из Новог Пазара и Удружења „Пазарски базар рукотворина「 знања, умећа и вештине израде ојица уврштени су 2022. године на листу Нематеријалног културног наслеђа Србије.^[2]

Умеће и вештина израде ојица преносила се вековима с генерације на генерацију и тако постала неизоставни део традиције народне ношње Бошњака. Да би се један елемент уписао на листу нематеријалног културног наслеђа битно је да живи, односно да је трајао кроз историју и да данас траје. Да би се ова традиција очувала у Новом Пазару организују се бројне радионице веза, али је чувају и старије жене које и даље израђују ове украсне чипке.^[3]