Патријарх александријски Герасим II

Патријарх Герасим II Палада (Палиот) (јез-грч Πατριαρχης Γερασιμος Β´ Παλλαδας; у. јануар 1714., манастир Ватопед, Атос) - патријарх александријски и православни светитељ. Аутор многих беседа^[1].

Патријарх Герасим II Александријски

Биографија

Рођен у месту Ираклион на острву Крит. Први учитељ будућег патријарха био је његов отац, протопрезвитер Теодор. Након што је одрастао и школован код куће, родитељи су га послали у Венецију на високо образовање на венецијанском флангијском колеџу. Тамо је за неколико година стекао темељно знање и изучио језике: грчки, латински и хебрејски.

Током његовог боравка у Европи, Турци су после дуге опсаде заузели Ираклион. Сазнавши за судбину своје домовине и смрт свог оца, Герасим је отишао на Пелопонез, где се сусрео са многим својим сународницима који су избегли ропство и прогон, а одатле се преселио у Касторију.

У тамошњој митрополији, која је била под јурисдикцијом Охридске архиепископије, постављен је за учитеља и проповедника. Побожност и дар проповедника омилили су га овдашњим хришћанима, те је рукоположен за епископа Касторије. Неко време је био на челу Једренске митрополије.

После смрти александријског патријарха Партенија I (званог Прохор), који је погинуо у смирнском храму од земљотреса 1688. године, за новог патријарха је изабран Герасим. Патријарх се одликовао ревносним и светим животом, обележеним цртама Христовог лика.

Оптужен је за новотарије у поретку Божанствене Литургије у време преношења Светих Дарова. Спор је дошао до цариградског патријарха, а патријарх Герасим је ослобођен оптужби.

Руководио је православном црквом у Египту 22 године. Разна узнемиравања од стране Турака и непослушност самих хришћана подстакли су га да напусти патријаршију, а он, изабравши за свог наследника митрополита Самуила либијског, рођеног на Хиосу, 20. јануара 1710. године напушта патријаршки трон и повлачи се на Атос, где убрзо је умро.

Канонизација

Светог Герасима прославила је Александријска православна црква, након чега је, одлуком Светог синода од 7. маја 2003. године, успомена на њега уврштена у диптих светих и Руске православне цркве^[2].