Пафлагонија

За другa значења, погледајте страницу Пафлагонија (тема).

Пафлагонија (антгрч. [, модерно ]) је била античка регија у северној Анадолији^[1]; протезала се уз обалу Црног мора између Битиније на западу и Понта на истоку, односно северно од Фригије. Према Страбону, река Бартин чинила је западну, а Кизил источну границу регије.

Пафлагонија приказана на северу карте Мале Азије уз обалу Црног мора

Детаљ карте Анадолије из 15. века са Пафлагонијом на врху

Пафлагонија никада није имала значајнију улогу кроз историју, но била је насељена једним од најстаријих анадолијских народа^[2]. У доба владавине Хетита, регија је била насељена народом Кашка чије етничке везе са Пафлагонијцима нису познате, но чини се како су били у сродству са Кападокијцима који су припадали анадолијској грани индоевропских народа. Пафлагонија се спомиње у Херодотовим делима, у контексту освајања лидијског краља Креза који ју је прикључио свом краљевству, те како су њени становници 480. п. н. е. суделовали у Ксерксовој војсци у походу против Атине. Пафлагонија је прикључена Персијском царству још у доба Кира Великог који је поразио Креза, краља Лидије^[1]. Ксенофонт спомиње како је регијом владао домаћи принц без икаквог спољног утицаја околних сатрапа, а то се приписује изолованости регије која је окружена планинама и у коју воде неприступачни путеви. Пафлагонијом су касније владали Македонци под Александром и Римљани^[1], након чега подручје губи име Пафлагонија у политичком смислу.