Политички систем

Политички систем се дефинише као целина оних државних и недржавних институција и актера, правила и процедура који су укључени у текуће процесе формулисања и решавања политичких проблема и у производњу и спровођење општеобавезујућих политичких одлука у дефинисаним оквирима политичке структуре. Због значајне сложености различитих аспеката, обично се описује као модел. Политички систем нпр. Држава је одређена њеним уставом, политичком културом и политичким елитама. Али и за наднационалне, међународне и транснационалне организације и институције (нпр. у смислу теорије режима) може се говорити о политичком систему. Покушај формализовања политичких система који је утицајан на историјски развој појма долази из теорије политичких система.^[1]

Облици владавине
Републички облици владавине:   Председничка република са потпуним председничкким системом   Полупредседнички систем с извршним председником и одвојеним шефом владе који води остатак извршне власти, а којег именује председник и одговоран је законодавној власти   Парламентарна република са председником чија је улога церемонијална док извршну власт представља премијер, чија улога зависи од поверења законодавне власти   Република са председником који има извршну власт, а којег бира законодавно тело Монархијски облик владавине:   Уставне монархије са монархом чија је улога церемонијална, док извршну власт представља премијер   Уставне монархије које поред монарха имају и премијера, али где монарх и даље има значајну извршну и/или законодавну власт   Апсолутне монархије   Државе у којима су обустављене одредбе владе (нпр. војном диктатуром)   Државе с једнопартијским системом   Државе где се облик владавине не уклапа ни у један горе наведени систем (нпр. Прелазне владе, нејасне политичке ситуације или непостојање владе)

Поређење и класификација конкретних политичких система врши се од антике и саставни је део политичке науке. У савременој компаративној политичкој науци, државе и де факто режими посебно се приписују различитим облицима политичких система према одређеним критеријумима. Треба напоменути да се у принципу ниједна држава не може свести на правне норме; стварни процеси доношења одлука и однос снага могу знатно одступити од њих, чак и без кршења. Одлучујући за класификацију политичког система стога никада није успостављени устав (де јуре) сама, али пре свега уставна стварност (де факто). Које институције, процесе и одлуке треба узети у обзир и који задаци се приписују политичком систему зависи од конкретног концепта политике.^[2]

Облици владавине

Теоријски основ представничког система настао је у 18. вијеку, у делима Монтескјеа („У духу закона」), Џон Лока, Жан Жак Русоа, Томас Хобса и других. Визија представничког система створена је на бази теоријске критике „старог режима」 као стема монократије заснованог на апсолутној власти монарха. Истакнути су принципи суверенитета нације и поделе власти на законодавну, извршну и судску. Подела власти требало би да осигура спречавање злоупотребе. Овлашћења појединих органа власти потребно је конституисати тако да „власт зауставља власт」, како је истакао Монтескје у делу „У духу закона」.^[3]

До почетка 20. века, две групе модела биле су одлучујуће у теорији облика политичких система, такозвана троделност и такозвана дихотомија , од којих је свака изнела различите аспекте у први план.^[4]

Облик владавине

Главни чланак: Облик владавине

Класични облици владавине

Трипартитна подела која се обично повезује са Аристотелом , која се може пратити још од Херодота, разликује политичке системе према броју владара (један, неколико, много) и пружа сваком тако идентификованом облику „општег добра「 структурно упоредиву, али „дегенерисана" варијанта.^[5]

Класификација облика владавине према Аристотелу број владара квалитет доминације Један Мањина Више оријентисан ка општем добру монархија аристократија политика оријентисан ка сопственом интересу тиранија олигархија демократија

Савремене категоризације

У последње време, политички системи се такође све више посматрају под три аспекта политике, а то су политика (институционална форма), политика (доношење политичких одлука) и политика (политичка доктрина, циљеви и резолуције). Ипак, на основу историје 19. и 20. века, посебно преласка на хладни рат, предмодерне типологије су се све више развијале у корист нове разлике која није увек била јасна, већ усклађена са стварним односи моћи. У складу са уставном реалношћу, чинило се да су републичке диктатуре више укључене имати заједничко са апсолутним монархијама него са демократским уставним државама, у исто време уставне и пре свега парламентарне монархије личиле су на републику у схватању које је сковао Имануел Кант.^[6]

„Често се погрешно схвата, и то не само код лаика, да облик владавине и облик владавине нису исти. Једна држава, попут Велике Британије , може бити монархија у облику власти, али демократија у облику власти, док друга, као што је Совјетски Савез , може комбиновати републикански облик владавине са аутократијом или диктатуром. Као облик владавине, монархија и република нису ни „добре「 ни „лоше「, већ неутралне у смислу слободе од политичких вредности「.

— Карл Ловенштајн

Карл Лоевенстеин је стога посматрао облик владавине као формални облик устава и супротставио га облицима вршења власти („облици владе「) који би били од већег значаја за политичка дешавања. Он је разликовао аутократије, под које је такође подвео ауторитарне и тоталитарне режиме, у којима се власт врши неподељено, од уставних облика који се заснивају на подели власти и на привременом преносу власти путем избора.^[7]

Види још

• Политички систем Републике Српске
• Политички систем Србије
• Династија Минг
• Романови