Понављање историје

Понављање историје или историјски рецидив јесте репетиција сличних или истих догађаја у историји.^[1] Концепт историјског понављања различито се примењује на целокупну историју света (нпр. на успоне и пропасти царстава), на понављајуће узорке у историји државних уређења, те на два специфична догађаја који имају упадљиву сличност.^[3] Хипотетски, у екстремном случају, концепт понављања историје подразумева облик доктрине вечног повратка, о којој се писало од антике и коју су у 19. веку описали Хајнрих Хајне (цитирао га Валтер Кауфман)^[4] и Фридрих Ниче (Весела наука и Тако је говорио Заратустра).^[4]

Марк Твен: „моја омиљена теорија [је] да нема појаве [која] је једина и сама, него је пуко понављање ствари која се дешавала пре, а можда често」;^[1] супротна мисао непознатог извора приписује се такође Твену: „Историја се не понавља, него се сриче.」^[2]

Концепт се често означава фразом „Историја се понавља」. Ово, међутим, у циклусима краћим од космолошког трајања не може да буде стриктно тачно (према Г. В. Тромпфу).^[5] У овој интерпретацији понављања, насупрот ничеовској интерпретацији, нема метафизике. Понављање се дешава због докучивих околности и ланаца узрочности.^[6] Сличан поглед је и 1763. представио Руђер Бошковић.^[7] Пример механизма је свеприсутни феномен вишеструког независног открића у науци и технологији, који су описали Роберт К. Мертон и Харијет Закерман.

Тромпф, у својој књизи Идеја историјске рекуренције у западњачкој мисли, бележи историјски понављане узорке политичке мисли и понашања на Западу од времена антике (стари век).^[3] Ако историја има лекције које треба да се науче, исте се парекселанс могу наћи у овим узорцима (примена концепта).

Понављања историје „упадљиве сличности」 могу понекад да изазову осећај „склађивања」, „резонанце」 или дежаву ефекта (о овоме се у популарној култури говорило у филму Дан мрмота).

Види још

• Материјализам и емпириокритицизам
• Садашњост
• Филозофија историје