Радиометричко датирање

Радиометричко датирање или радиоактивно датирање техника је која се користи за датирање материјала као што су стене или угљеник, где су радиоактивне нечистоће у траговима селективно инкорпорисане када су формиране. Метод пореди заступљеност природно јављајућег радиоактивног изотопа унутар материјала са заступљеношћу његових продуката распада, који се формирају познатом константном стопом распада.^[1] Употребу радиометричког датирања први је пут објавио 1907. Бертрам Болтвуд^[2] а сада је принципални извор информација о апсолутној старости стена и других геолошких одлика — укључујући старост фосилизованих животних облика или старост Земље саме, те такође може да се користи за датирање широког спектра природних и материјала које су израдили људи.

Заједно са стратиграфичким принципима, методи радиометричког датирања користе се у геохронологији да се успостави геолошка временска скала.^[3] Међу најпознатијим техникама су радиоугљенично датирање, калијум-аргонско датирање и уранијум-оловно датирање. Допуштајући успостављање геолошких временских скала, пружа значајан извор информација о старостима фосила и изведених стопа еволуционарних промена. Радиометричко датирање се такође користи за датирање археолошких материјала, укључујући древне артефакте.

Различити методи радиометричког датирања варирају на временској скали на којој су тачни и материјали за које могу да буду примењени.