Ратови за независност Шпанске Америке

Ратови за независност Шпанске Америке били су бројни ратови против шпанске власти у Шпанској Америци почетком 19. вијека. С циљем политичке независности, ратови су започели убрзо након француске инвазије на Шпанију 1807. током Наполеонових ратова. Иако су постојала истраживања о идеји одвојеног шпанско америчког („криолског”) идентитета одвојеног од Пиринејског полуострва,^[1] политичка независност у почетку није била циљ већине шпанских Американаца, нити је нужно избјегавана.^[2] Са обновом власти Фердинанда VII 1814, он је одбацио било коју власт народног суверенитета, као што се види у шпанском уставу из 1812, који је донио Кадиски кортез — парламентарно намјесништво које је владало за вријеме Фердинандовог свргнућа. Ни Либерална револуција 1820. није промијенила став Кадиског устава према сепаратизму, док су се шпански Американци све више радикализовали тражећи политичку независност.^[3] Насилни сукоби започели су са краткотрајним владајућим хунтама успостављеним у Чикисаци и Киту 1809, које су се супротстављале властима Врховне средишње хунте у Севиљи. Бројне нове хунте појавиле су се широм шпанских посједа у Америци 1810. када је Средишња хунта пала током француске инвазије. Иако су се различите регије Шпанске Америке успротивиле многим политикама Круне, „било је мало интереса за непосредну независност; заиста је постојала широка подршка шпанској Средишњој хунти формираној да предводи отпор против Француза”.^[4] Иако су неки шпански Американци вјеровали да је независност неопходна, већина оних који су у почетку подржавали стварање нових влада видјели су их као средство за очување аутономије регија од Француза. Током наредних деценија, политичка нестабилност у Шпанији и апсолутистичка рестаурација под Фердинандом VII увјериле су многе шпанске Американце у потребу формалног успостављања независности од матичне државе. Ови сукоби водили су се кроз видове и нерегуларног и конвенционалног ратовања. Ови ратови су започели као локализовани грађански ратови,^[5] који су се касније ширили и проширивали промовишући општу независност од шпанске владавине. Ова независност довела је до развоја нових националних граница заснованих на колонијалним провинцијама, које ће током раног 19. вијека формирати будуће независне државе које чине савремену Латинску Америку.^[6] Куба и Порторико су остали под шпанском влашћу све до Шпанско-америчког рата 1898. године. Нове републике су од почетка укинуле формални систем расне класификације и хијерархије, систем касте, инквизицију и племићке титуле. Ропство није одмах укинуто, већ је окончано у свим новим земљама у року од четврт вијека. Криолци (шпанског поријекла рођени у Новом свијету) и Местици (мијешане домородачке и шпанске крви или културе) замијенили су у већини политичких власти именоване рођене у Шпанији. Криолци су остали на врху државне структуре која је културно, ако не и правно, задржала нека своја традиционална обиљежја. Готово читав вијека послије, конзервативци и либерали борили су се да преокрену или продубе друштвене и политичке промјене које су покренуте тим побунама. Догађаји у Шпанској Америци повезани су са ратовима за независност у бившој француској колонији Сан Доминго (данашњи Хаити) и кретању Бразила ка независности. Бразилска независност, дијелила је заједничко полазиште са шпанском Америком, јер су оба сукоба покренута Наполеоновом инвазијом на Пиринејско полуострво, која је приморала португалску краљевску породицу да побјегне у Бразил 1807. године. Поступак латиноамеричке независности одвијао се у општој политичкој и интелектуалној клими која је настала из доба Просвјетитељства и која је утицала на све Атлантске револуције, укључујући ране револуције у Сједињеним Државама и Француској. Непосреднији узрок ратова за независност Шпанске Америке били су јединствени догађаји који су се догодили унутар Краљевине Шпаније и њене монархије током ове епохе, закључно и коначно, појавом нових република Шпанске Америке у постнаполеонском свијету.

Административне и економске реформе

Постоји низ фактора који су идентификовани. Као прво, све већа контрола Круне над прекоморском империјом путем Бурбонских реформи средином 18. вијека, која је унијела промијене у однос шпанских Американаца према Круни. Израз који је кориштен за описивање прекоморске империје „краљевства”, која су била у независном положају са Круном, одбачен је и почео се користити израз „колоније”, подручја подређена Шпанији.^[9] У настојању да боље контролише администрацију и привреду прекоморских посједа, Круна је поново увела праксу именовања странаца, готови сви Пенисулари, у краљевске канцеларије широм империје. То је значило да је Круна осујетила елите Шпанске Америке у њиховим очекивањима и амбицијама, ускраћивањем дугогодишње праксе криолског приступа службеним функцијама.^[10]

Регалистичка и секуларизујућа политика бурбонске монархије имала је за циљ смањење утицаја Католичке цркве. Круна је већ протјерала језуите 1767, када су многи криолски чланови језуитског реда отишли у трајно изгнанство. Ограничавајући моћ Католичке цркве, Круна је покушала да се централизује кроз институције колонијалне Латинске Америке. Због физичке и идеолошке близине коју је свештенство имало,^[11] могло је непосредно утицати на и диктирати интеракцију између становништва колонијалне Латинске Америке, да ли као правни или као обични савјетник;^[12] непосредност коју би Круна покушала спровести кроз стварање централизоване, колонијалне државе.

Касније у 18. вијеку Круна је настојала смањити привилегије (fueros) свештенства, ограничавајући свештеничку власт на духовна питања и подривајући моћ парохијских свештеника, који су често дјеловали као агенти Круне у сеоским парохијама.^[13] Десакрализујући моћ и фронталним нападима на свештенство, Круна је подривала сопствени легитимитет, будући да су парохијски свештеници традиционално били „природни локални представници свог католичког краља”.^[14]

У економској сфери Круна је тежила да стекне контролу над црквеним приходима. Католичка црква је функционисала као једна од највећих економских институција у колонијалној Латинској Америци. Посједовала је и одржавала јурисдикцију над великим површинама земље,^[11] коју је Круна жељела за себе због економске вриједности која се могла добити.^[15] Штавише, узимањем те земље за себе, Круна је имала прилику да смањи физичко присуство Католичке цркве како би додатно ослабила њену идеолошку и социјалну улогу у локалним колонијалним заједницама.^[12]

У финансијској кризи 1804, Круна је покушала да обавеже цркву на дугове, углавном у облику хипотеке за хацијенде у власништву елита. Закон о консолидацији истовремено је угрожавао богатство цркве, чији се капитал углавном изнајмљивао под хипотеком, као и финансијско благостање елита, које су зависиле од хипотеке за стицање и задржавање својих посједа. Скраћивање периода отплате значило је да су се многе елите суочавале са банкротом.^[16] Круна је такође тежила добијању приступа прилозима елитних породица издвојених за издржавање свештеника, често чланова њихове породице, уклањањем ових даровних фондова (capellanías) од којих је ниже свештенство несразмјерно зависило.^[17] Ниже свештенство се истакло у Мексику учествовањем у побуни за независност са свештеницима Мигелом Идалгом и Хосеом Маријом Моралесом.

Реформе су имале мјешовите резултате. У неким областима — попут Кубе, Рио де ла Плате и Нове Шпаније — реформе су имале позитивне ефекте, побољшавајући локалну привреду и ефикасност власти.^[18] У другим областима, промјене економске и административне политике Круне довеле су до тензија са локалним становништвом, које су понекад избијале у отворене побуне, као што су побуна комунероса у Новој Гранади и побуна Тупака Амаруа II у Перуу.

Губитак високих положаја због Пенисулара и побуне током 18. вијека у шпанском дијелу Јужне Америке били су неки од непосредних узрока ратова за независност, који су се одиграли деценијама касније, али они су сматрани важним елементима политичке позадине у којој су се одвијали ратови.^[19] На многе Криолце, нарочито оне богате, бурбонске реформе су утицале негативно.^[6] То је довело до њихове акције, кроз коришћење богатства и положаја у друштву, често као лидери у својим заједницама, како би подстакли отпор и пренијели своје незадовољство шпанским реформама због негативног економског утицаја који су имали. Међутим, због тога колико би брзо њихове побуне додатно радикализовале ниже слојеве, Криолци су брзо престајали да подржавају општу насилну побуну јер су имали користи од друштвених промјена које су се догодиле кроз системе шпанске круне.^[20] Институционалне промјене осигурале су стабилност подржавањем политичких институција које су омогућиле стварање богате криолске класе и даљим прилагођавањем тих институција како би удовољиле захтјевима, умјесто да предложе радикалну промјену у потпуном саставу друштвено-економског живота и традиције.^[20] Међутим, институционалне промјене нису настале онако како се очекивало и додатно су подстакле радикализацију друштвених класа Шпанске Америке према независности.^[6]

Пад бурбонске династије

Главни чланци: Бајонска абдикација, Наполеонска Шпанија и Шпански рат за независност

Шпанске регуларне и нерегуларне снаге које се боре у превоју Сомосијера против француске војске.

Шпански рат за независност био је покретач сукоба у Шпанској Америци у одсуству легитимног монарха. Рат за независност започео је дужи период нестабилности у Шпанској империји који је трајао до 1823. године. Наполеоново заробљавање бурбонских монарха изазвало је политичку кризу у Шпанији и Шпанској Америци. Иако је шпански свијет готово једнообразно одбио Наполеонов план да на пријесто постави свог брата Жозефа, није постојало јасно рјешење за недостатак краља. Пратећи традиционалне шпанске политичке теорије о уговорној природи монархије (филозофија права Франсиска Суареза), пиринејске провинције су на кризу одговориле успостављањем хунти.^[23] Потез је довео до веће забуне, јер није постојала средишња власт и већина хунти није признавала тврдњу других хунти да представљају монархију у цјелини. Нарочито је севиљска хунта полагала право на власт над прекоморском империјом, због историјске улоге провинције као ексклузивног ентрепота империје.^[24]

Ово безизлазно стање ријешено је преговорима између неколико хунти у Шпанији уз учешће Савјета Кастиље, што је довело до стварања главне владе: „Врховна средишња и владина хунта Шпаније и Индија” 25. септембра 1808. године. Договорено је да ће империја на Пиринејско полуострво послати два представника у ову Врховну средишњу хунту, да ће прекоморска империја послати по једног представника. Ова краљевства су дефинисана као „вицекраљевства Нове Шпаније (Мексико), Перуа, Нове Гранаде и Буенос Ајреса и независних острва генералних капетанија Кубе, Порторика, Гватемале, Чилеа, Провинције Венецуеле и Филипина”.^[25] Овај план је критикован због неједнаког представљања Шпанске Америке; ипак, крајем 1808. и почетком 1809. регионалне пријестонице су бирале кандидате, чија су имена просљеђивана главним градовима намјесништва или генералних капетанија. Неколико важних и великих градова остало је без непосредног представљања у Врховној хунти. Нарочито Кито и Чикисака, које су себе доживљавале као пријестонице краљевина, негодовале су што су подређене већем вицекраљевствима — Перу и Рио де ла Плата. Немири су довели до успостављања хунти у овим градовима 1809, које су власти на крају укинуле током године. Заустављен је и покушај успостављања хунте у Новој Шпанији.

Грађански ратови за оспорени суверенитет (1810—1814)

Види још: Врховна хунта, Прва венецуеланска република, Патрија вјеха, Мајска револуција, Патрија боба, Покрет за независност 1811., Еспања боба и Друга венецуеланска република

Стварање хунти у Шпанској Америци, попут Врховне каракашке хунте 19. априла 1810, поставило је темеље борбе које ће погађати регију у наредних деценију и по. Појавиле су се линије политичких грешака, које су често биле узроци војних сукоба. С једне стране, хунте су оспоравале ауторитет свих краљевских званичника, без обзира да ли су признавали Намјесништво или не. С друге стране, краљевски званичници и шпански Американци који су жељели да империју одрже цјеловиту били су подијељени између либерала, који су подржавали напоре Кортеза, и конзервативаца (у историографији често називани „апсолутисти”), који нису жељели да виде било какве иновације у влади. На крају, иако су хунте тврдиле да своја дејства спроводе у име свргнутог краља Фердинанда VII, њихово стварање пружило је прилику људима који су заговарали непосредну независност да јавно и безбједно промовишу своју агенду. Присталице независности називале су се још патриотама, што је израз који се на крају углавном примјењивао на њих.^[32]

О томе да независност није била почетни циљ свједочи чињеница да је мало области прогласило независност у годинама послије 1810. године. Конгреси Венецуеле и Нове Гранаде учинили су то 1811, као и Парагвај. Поједини историчари оклијевање проглашења независности објашњавају „маском Фердинанда VII”: тј. да су патриотске вође сматрале да требају полагати лојалност свргнутом монарху како би припремиле масе за радикалне промјене, које би потпуна независност на крају захтијевала.^[33][34] Па ипак, чак и подручја као што су Рио де ла Плате и Чиле, која су мање-више задржала дефакто независност од власти с полуострва, прогласила су независност тек неколико година касније, 1816. и 1818. године. Све у свему, упркос постизању формалне или фактичке независности, многе регије Шпанске Америке биле су обиљежене готово непрекидним грађанским ратовима, који су трајали све до 1820-их. У Мексику, гдје је покрет хунте у раним етапама зауставила коалиција полуострвских трговаца и владиних званичника, напори да се успостави влада независна од Намјесништва или Француза попримили су облик побуне, под вођством Мигела Идалга. Идалго је заробљен и погубљен 1811, али се покрет отпора наставио и прогласио независност од Шпаније 1813. године. Експедиција Гутјерес—Маги била је заједничка мексичко-америчка експедиција формирана у Луизијани против шпанског Тексаса, али је поражена у бици код Медине. У средњој Америци су такође угушени покушаји успостављања хунти, али су резултирали знатно мањим насиљем. Карипска острва, као и Филипини на другом крају свијета, била су релативно мира.^[35]

Велики градови и регионална супарништва

Главни чланак: Ројалисти (независност Шпанске Америке)

Битка код Сан Лоренса 1813. године.

Велики градови и регионално супарништво имали су важну улогу у ратовима. Нестанак средишње, империјалне власти — у неким случајевима чак и локалне, вицекраљевске власти (случајеви Нове Гранаде и Рио де ла Плате) — покренуо је дужи период разједињености и сукоба у многим регијама Шпанске Америке. Није било јасно које политичке јединице треба да замјене империјалне, а није било нових националних идентитета који би замијенили традиционални осјећај да су Шпанци. Првобитне хунте из 1810. прво су се позивале на осјећај припадности Шпанцима, што је било противљење могућој француској пријетњи; затим, на општи амерички идентитет, који је био насупрот Полуострву које су заузели Французи; и на крају, осјећају припадности већим градовима или локалној провинцији, на шпанском.^[36] Хунте су чешће настојале да одрже независност провинција од пријестоница бивших вицекраљевстава или генералних капетанија, колико и од само Полуострва. Избили су оружани сукоби између провинција око питања да ли ће неки градови или провинције бити подређени другима, као што су били под Круном. Овај феномен био је посебно очигледан у Јужној Америци. Ово супарништво је довело до тога да су неке регије усвојиле супротан политички циљ од онога који су изабрали њихови супарници. Чини се да је Перу добрим дијелом остао снажно ројалистички због свог супарништва са Рио де ла Платом, због губитка Горњег Перуа када је Рио де ла Плате уздигнута у вицекраљевство 1776. године. Стварање хунти у Рио де ла Плати омогућило је Перуу да поврати формалну контролу над Горњим Перуом током сукоба.^[37]

Друштвене и расне тензије

Егзодус из Каракаса 1814. године.

Подлијегање друштвеним и расним тензијама такође је имало велики утицај на природу сукоба. Рурална подручја супротстављена су урбаним средиштима, јер су незадовољства према властима пронашла излаз у политичком сукобу. То је био случај са Идалговом сељачком побуном, која је подстакнута незадовољством током неколико година лоших жетви као и догађајима у Шпанском рату за независност. Идалго је првобитно био дио круга либералних урбаниста у Керетару, који су покушали да успоставе хунту. Након што је ова завјера откривена, Идалго се обратио руралном становништву мексичког Бахија да оснује своју војску, а њихови интереси су се убрзо сјединили са интересима урбаних интелектуалаца. Слична напетост постојала је и у Венецуели, гдје је шпански имигрант Хосе Томас Бовес основао моћну, мада нерегуларну, ројалистичку војску од ленероса, робова мјешовите расе и равничара, који су нападали класу бијелих земљопосједника. Бовес и његови сљедбеници често су занемаривали команду шпанских званичника и нису бринуло о томе хоће ли заправо поново успоставити краљевску власт, одлучујући умјесто тога да задрже стварну власт међу собом. На крају, у залеђу Горњег Перуа, републикетаси су одржали у животу идеју независности удружујући се са обесправљеним припадницима руралног друштва и старосједилачким групама, али никада нису успјели да заузму главне центре становништва.^[38]

Између Шпанаца и шпанских Американаца развијали су се све жешћи сукоби, али та напетост је често била повезана са класним питањима или су је вође патриота подстицале са жељом стварања нових националистичких осјећања. Након подстрекавања да земљу ослободе од гачупенеса (пејоративни израз за Пенисуларе), Идалгове снаге су неселективно масакрирале стотине Криолаца и Пенисулара који су се склонили у Алондига де Гранадитас у Гванахуату. У Венецуели током Дивног похода, Симон Боливар је успоставио политику рата до смрти, у којем би ројалистички шпански Американци били намјерно поштеђени, али би чак и неутрални Пенисулари били убијени, како би се забио клин између двије групе. Ова политика поставила је основу за насилну ројалистичку реакцију под Бовесом. Међутим, често су ројализам и патриотизам једноставно представљали барјак под којим су се окупљали оштећени, а политички узроци могли су се одбацити једнако брзо као што су и прихваћени. Венецуелански ланероси прешли су на страну патриота након што су елите и урбана средишта постали сигурно ројалистички послије 1815, а краљевска војска у Мексику је на крају донијела независност тој нацији.^[38]

Привреда

Скоро пуна деценија и по ратова знатно су ослабиле привреда и политичке институције Шпанске Америке, што је ометало могући привредни развој регије током већег дијела 19. вијека, а исход је био трајна нестабилност која је задесила регију. Независност је дефакто уништила трговински блок који је чинио Шпанску империју — нарочито Манилски галеон и Сребрну флоту. Након независности, трговина међу новим државама Шпанске Америке била је мања него у колонијалном добу. Једном када су везе прекинуте, малобројно становништво већине нових држава није пружало подстицај који би намамио произвођаче Шпанске Америке да поново оформе старе трговинске обрасце. Поред тога, престала је заштита од европске конкуренције, коју је шпански монопол пружио привредним производним секторима. Због корисности, заштитне царине за ове секторе, нарочито за производњу текстила, трајно су смањене, а страни увоз је надвладао домаћу производњу. Ово је у великој мјери утицало на старосједилачке заједнице, које су се у многим дијеловима Шпанске Америке специјализовале за снабдијевање готовим производима урбана тржишта, мада користећи прединдустријске технике. Ратови су у великој мјери утицали и на главни економски сектор у регији, рударство. Производња сребра у Боливији се преполовила након независности, а у Мексику је опала за три четвртине.^[69] Градови који су завили од поморске трговине, попут Валдивије, заронили су у депресију пропадањем унутрашњег колонијалног трговинског система.^[70]

Спољнотрговинске политике варирале су међу новим земљама, неке попут Рио де ла Плата и Перуа примјењивале су у почетку протекционистичку политику, док је Чиле био отворенији за спољну трговину, док је и даље примјењивао неку врсту неомеркантилизма.^[71]

Нове државе које су почеле пуштати коријене у Латинској Америци, посебно Мексико, често су се додворавале страној финансијској подршци европских држава. Ова страна улагања често су долазила кроз зајмове, који су само наставили да сакате привреде које су уништене или напуштене током сукоба. Ова инвестиција није била довољна да подржи привредни опоравак и вјероватно је само додатно негативно утицала на привредни раст у овим новонасталим државама, гурајући их даље у дугове у покушају опоравка и раста њихових привреда.^[72] Како су нове независне државе коначно ушле у свјетску привреду након завршетка Француске револуције и Наполеонових ратова, када су се привреде Европе и Сједињених Држава опорављале и агресивно тражиле нова тржишта за продају својих производа након више од двије деценије прекида. На крају, Шпанска Америка се могла повеза са свјетским тржиштем само као извозник сировина и потрошач готових сировина.^[73]

Уједињено Краљевство

Види још: Британска интевенција у независности Шпанске Америке

Чилеанска ратна морнарица предвођена Томасом Кокрејном заузела је шпанску фрегату Есмералда у ноћи 5. новембра 1820. године.

Уједињено Краљевство је жељело видјети крај шпанске владавине у Јужној Америци и на крају искористи монопол над потенцијалним важним тржиштима на том простору. Истовремено су жељели да Шпанија као савезник одржи равнотежу снагу у постнаполеонској Европи.^[80] Да би то испунила, Уједињено Краљевство је тајно подржавало револуционарне у Јужној Америци. У некој врсти приватног слободног подухвата према закону, послала је људе, финансијску и материјалну подршку како би помогла побуњеницима у борби против Шпаније.^[81][82]

Један од најзначајнијих доприноса биле су Британске легије, добровољачка јединица која је се борила под командом Симона Боливара. Ове оружане снаге у свом саставу имале су више од 6000 припадника, а већина су били ветерани Наполеонових ратова.^[83] Њихово борбено умјеће највише се истакло у биткама код Бојаке (1819), Карабоба (1821), Пичинча (1822) и Ајакуча (1824), које су осигурале независност Колумбије, Венецуеле, Еквадора и Перуа. Боливар је Легије и све оне који су служили у њој описао као „спаситеље моје земље”.^[84]

Многи припадници Краљевске ратне морнарице били су добровољци револуционарних снага. Најпознатији је Томас Кокрејн који је реорганизовао Чилеанску ратну морнарицу, коју су углавном чинили ветерани Краљевске морнарице. Међу многим подвизима истиче се заузимање шпанског утврђења Валдивија 1820; и исте године заузео је водећи брод шпанске јужноамеричке флоте, Есмерадлу, у луци Каљао.^[85] Као што је дао допринос у независности Чилеа, Кокрејн је исто учинио и за Перу, успостављајући ефикасну блокаду и превозећи војне снаге. Затим се преселио у Бразил и учествовао у борби Бразила за независност од Португалије. Око 10.000 Британаца служио је у Јужној Америци у борби против Шпаније, према подацима из 1819. године.^[86]

Британска дипломатија је такође имала кључну улогу; истиче се улога министара спољних послова Роберта Стјуарта и Џорџа Канинга, који су жељели видјети пропаст шпанских јужноамеричких колонија. Стјуартово највеће достигнуће било је постизање договора са европским силама на Ахенском конгресу 1818. и Веронском конгресу 1822. године. На њима је донесена одлука о блокади помоћи Шпанији, што је инхибирало њено поновно освајање Јужне Америке.^[87] Са Краљевском морнарицом која је контролисала океане, ово је поставило приоритет — они су такође били одлучујући фактор у борби за независност одређених латиноамеричких земаља.^[80]

Ратови, битке и побуне

Ратови за независност Шпанске Америке Мапа земаља у Америци које су раније биле шпанска колонија. Вријеме 25. септембар 1808. — 29. септембар 1833. 25 година и 4 дана Мјесто Шпанска Америка Исход Побједа патриота. Крај већинске шпанске власти у Америци. Дипломатско признање 1821. (португалско), 1822. (америчко) и 1825. (британско). Иако су се борили за независност, Банда Оријентал и Шпански Тексас постали су дио Португалије и Мексика. Територијалне промјене Шпанија је изгуби власт над свим посједима у континенталној Америци, а задржала је само Кубу и Порторико. Сукобљене стране Ројалисти:  Краљевина Шпанија  Шпанска империја Капетанија Куба и Капетанија Порторико Вицекраљевство Нова Шпанија и Капетанија Гватемала Капетанија Венецуела и Вицекраљевство Нова Гранада Капетанија Чиле и Вицекраљевство Перу Вицекраљевство Рио де ла Плата Остали: Старосједиоци савезници ројалиста Подршка:  Руска Империја[95] Патриоте:[б] Рио де ла Плате Боливија  Република Колумбија Велика Колумбија  Мексико  Парагвај Перу Остали: Старосједиоци савезници патриота Подршка:  Уједињено Краљевство (1815—1819)[в]  Сједињене Америчке Државе[98]  Хаити[99] Укључене јединице Ројалистичке снаге: Краљевска армија Шпанска морнарица Главне патриотске снаге: Оружане снаге Уједињених провинција[г] Оружане снаге Чилеа[д] Оружане снаге Велике Колумбије Оружане снаге Мексика[ђ] Оружане снаге Перуа Остали: Источне снаге Републиканска армија Сјевера[е] Јачина Шпанија: 44.400 војника (укупно распоређивање) непознато Жртве и губици 34.000 шпанских 570.000 мртвих[101]

Нова Шпаније и Гватемала	Нова Гренада, Венецуела и Кито
Мексико Мексички рат за независност Битка на мосту Калдерон Експедиција Франсиска Мине Армија три гаранције Централна Америка Покрет за независност 1811. Савезна Република Централна Америка	Венецуелански рат за независност Прва венецуеланска република Друга венецуеланска република Ангостурски конгрес Патрија Боба Уједињене провинције Нове Гранаде Велика Колумбија Боливаров поход за ослобођење Нове Гранаде Битка код Бојаке Битка код Карабоба Кукутски конгрес Еквадорски рат за независност Битка код Пичинче

Рио де ла Плата, Парагвај и Горњи Перу

Чиле и Перу

Мајска револуција Аргентински рат за независност Уједињене провинције Рио де ла Плате Парагвајски поход Војска Сјевера Хухујски егзодус Битка код Тукумана Битка код Салте Битка код Сан Лоренца Војска Анда Декларација о независности Аргентине Независност Уругваја Битка код Лас Пиједраса Други поход на Банда Оријентал Федерална лига Независност Парагваја Парагвајски поход Боливијски рат за независност Војска Сјевера Први горњоперуански поход Други горњоперуански поход Трећи горњоперуански поход

Патрија Вјеха Патрија Нуева Чилеански рат за независност Битка код Ранкагве Битка код Чакабука Битка код Мајпуа Освајање Валдивије Перуански рат за независност Ослободилачка експедиција Перуа Битка код Хунина Битка код Ајакуча

Напомене

1. Мали контингенти из Шпаније стигли су у Америку до 1810. године. Група шпанских морнара стигла је у Веракруз 25. августа 1810. из Кадиза фрегатом Нуеста сењора де Аточа, под командом Росенда Порлијера у пратњи вицекраља Франсиска Хавијера Венегаса. То су били први Шпанци који су дошли из Европе у знак подршке ројалистима.^[43]
2. Неколико су биле непризнате државе настале у моменту рата за независност: Чиле, Велика Колумбија (Венецуела и Нова Гранада), Мексико, Парагвај, Боливија, самоопредјељени из Уједињених провинција Рио де ла Плате и Перу.
3. Морнари и борци регрутовани у Уједињеном Краљевству. Продајом ратних бродова, оружја и муниције.^[96][97]
4. Током рата, Уједињене провинције су организовале три копнене снаге које су се бориле на различитим фронтовима и периодима: војска која се супротставила ројалистима Монтевидеа, Војска Сјевера и Војска Анда. У поморском подручју влада је 1811. организовала поморску силу која је исте године уништена у бици, па је 1813. организовала другу поморску силу која је дјеловала до одлучујуће побједе остварене 1814. године. Затим је користила корсаре у моду до краја рата.
5. Послије тријумфа патриота у Чабуку 1817. и накнадне обнове чилеанске владе, поново је организована Чилеанске војска, која се борила заједно са Војском Анда у зони центар—југ Чилеа. Касније ће обје војске формирати Ослободилачку експедицију Перуа, иако је дио чилеанских снага остао у борби у земљи до њене територијалне консолидације. Што се тиче поморја, између 1817. и 1818. основана је Чилеанска ратна морнарица (Прва чилеанска морнаричка ескадрила) која ће дјеловати до краја рата. Између 1817. и 1820. Чиле је такође користио корсаре у мору.
6. Шпанска краљевска војска је такође била на мексичкој страни, јер се ројалистички криолски пуковник Агустин де Итурбиде придружио страни која се залагала за независност.
7. Прва тексашка независност, 1813. године. Зелена застава је прва застава независног Тексаса.^[100]