Регуларно писмо

From Wikipedia, the free encyclopedia

Remove ads

Регуларно писмо или стандардно писмо, или у кинеском језику каишу (упрош: 楷書; трад: 楷書; пин: kǎishū) и у јапанском каишо, и обично познат као стандардно регуларно (正楷), је најновији стил кинеских калиграфија (који се појавио у Цао Веј династији око 200 н. е. и сазрео стилски око 7. века). Стил је најчешћи савремени спис у публикацијама (после не-калиграфског списа Сонг Ти). Такође је повремено позната као право писмо (真書, zhēnshū) и стандардно писмо (正書, zhèngshū).

Укратко Регуларно писмо, Тип ...
Remove ads

Историја

Стандардно писмо је створено између источне Хан и Цао Уеи династије[1], и његов први познат господар је Џонг Јао (鍾繇, Zhōng Yáo, понекад се чита Zhōng Yóu)[2], који је живео у периоду источне Хан до Цао Веи, око 151-230 н. е. Он је био познат као „отац стандардног писма「, и његова позната дела укључују Шјуанши Биао (宣示表, Xuānshì Biǎo), Ђианђиџи Биао (薦季直表, Jiànjìzhí Biǎo), и Лиминг Биао (力命表, Lìmìng Biǎo). Ћиу Шјигуи (Qiú Xīguī) (2000, стр. 143) описује писмо у Џонговој Шјуанши Биао као:

„…јасно произлазећи из утробе раног полу-курзивног писма. Ако би неко писао уредно писање различитих раних полу-курзивног писма у више достојанствен начин и да би доследно користио технику пауза ( dùn, кориштен за учвршћивање почетка или завршетка потеза) кад се завршавају водоравни потези, пракса која се појављује већ у раном полу-курзивном писму, и ако би даље користио десно-падајуће потезе са дебелим ногама, резултат би био стил калиграфије као што је 「Шјуан ши биао」 [Xuān shì biǎo]「.

Међутим, осим неколико књижевника, врло мало људи су писали у овом писму у то време, већина је наставила писати у ново-чиновничком писму, или мешаном облику полу-курзивног и ново-чиновничког писма[1]. Стандардно писмо није постало доминантно све до раних јужних и северних династија у 5. веку. Ово су били разне врсте стандардног писма која су настали из ново-чиновничког писма, као и из Џонг Јаовог стандардног писма[3], и зове се „Веи регуларно「 (魏楷 веикаи). Дакле, стандардно писмо је имао порекло у раним полу-курзивним, као и ново-чиновничким писмима.

Thumb
Шенг Ђиао Шју од Чу Суилианга: калиграфија у стилу каишуа. 其數然而天地苞/乎陰陽而易識者/以其有象也陰陽/處乎天地而難窮

Писмо се сматра да је стилски сазрео за вријеме династије Танг, са најпознатијим и често имитираним калиграферима регуларног писма у том периоду:

  • У раној Танг династији четири велика калиграфера (初唐四大家):
    • Оујанг Шјун(歐陽詢)
    • Ју Шинан(虞世南)
    • Чу Суилианг(褚遂良)
    • Шјуе Ђи (薛稷)
  • „Јан-Лиу「 (「顏柳」)
    • Јан Џенђинг(顏真卿)
    • Лиу Гонгћуан(柳公權)
Remove ads

Врсте

Регуларно писмо са знаковима са ширином (или дужином) веће од 5 (2 ) се обично сматра велико регуларно писмо, или дакаи (大楷), а оно мање од 2 мало регуларно писмо, или шјиаокаи (小楷). Они између се обично зову средње редовно писмо, или џонгкаи (中楷). Или се упоређују у односу на оне око.

Почетници калиграфије често су препоручени да почну са Осам начела Јонг, за који су речени да садрже већину, ако не и све, основне принципе калиграфије редовног писма.

Истакнути артефакти са редовним писмом укључују:

  • Записи Јао Бодуо скулптурања (姚伯多造像記) током јужних и северних династија
  • Плоча Гуангву генерала (廣武將軍碑) током јужних и северних династија
  • Плоча Лонгзанг храма (龍藏寺碑) из Суи династије
  • Надгробни споменик Суи Шјиаоци (蘇孝慈墓誌) из Суи династије
  • Надгробни споменик Лепе Тонг (董美人墓誌) из Суи династије

Бопомофо који се користи за бележење текстова, иако нису прави кинески знакови, готово увек су написани у стилу редовног писма.

Remove ads

Референце

Литература

Спољашње везе

Loading related searches...

Wikiwand - on

Seamless Wikipedia browsing. On steroids.

Remove ads