Архитектура ренесансе

Ренесансна архитектура је архитектонски стил који се развио у Италији током 15. и 16. века, као део ширег културног покрета ренесансе. Овај стил означава прекид са готичком традицијом средњег века и повратак принципима и формама грчке и римске класичне архитектуре. Главне одлике су хармонија, симетрија, пропорција и употреба елемената као што су стубови, лукови и куполе.^[1]

Значење ове архитектуре може се тумачити на више начина, али најједноставније се може дефинисати као значајан историјски период у архитектури током којег су прихваћене и примењене јединствене форме потекле из прошлости, а које су се сматрале константом у архитектонском стваралаштву тог доба.

За ову појаву била су се стекла два предуслова и деловала су комбиновано:

Избор класичног (античког) репертоара архитектонског елемента, делова и целина.
Историјски оквир архитектуре, односно нови културни систем у којем је она развијена.

Већина истраживача слаже се да се ренесанса као стилски облик формирала у Фиренци, средишњем граду Тоскане на Апенинском полуострву. У том граду се крајем 14. и почетком 15. века стекао низ повољних околности које су омогућиле разумевање за нове архитектонске идеје као и за нов архитектонски речник. Фиренца, као град-држава, имала је управу коју су чинили представници моћних трговачких породица као што су Медичи, Пити, Ручелај, Строци и други, који су пре свих других у Италији схватили значај новина у разним областима живота. Није, међутим, богатство и друштвени оквир било једино што је омогућавало рађање ренесансе; у Европи је тада постојао још читав низ богатијих градова са доминантним грађанским сталежом, као што су били градови у Фландрији или Лондону у Енглеској. Али у њима је почетком 15. века још увек владала цветна готика.^[2]

Тоскана је са својом традицијом, националним карактеристикама, етрурским наслеђем и трговачким духом становника, које је било окренуто световним идеалима (новцу), била погодан терен за уклањање свега што је било трансцендентално и мистично у средњем веку.

Римска прошлост, елементи уметности и фрагменти литерарних дела нису никад били заборављени на овом тлу, али њихов култ је почео изразито да се негује тек током 14. века. У Тоскани се била уобличила нова концепција уметника и поштовања према њима, чиме је обележен нови период у историји архитектуре што се тиче друштвеног статуса аутора. Једна од битних карактеристика ренесансе постала је универзалност личности које стварају архитектуру. Козимо де Медичи је био први који је писмено, у тексту, назвао једног сликара божанским, мислећи притом на његов ум. То је био атрибут који се данас приписује Микеланђелу, али је тада и он сам био помало убеђен у оно што му се приписује. Микеланђело је, као што је познато, био вајар, сликар, архитекта, песник и музичар — „универзални човек「 (итал. uomo universale), како су се називале личности широког образовања и раскошног талента. Већина уметника тога доба тежила је да заслужи такво признање.^[3]

Архитектура ренесансе

Главне карактеристике

Изабрани представници

Види још

Литература

Спољашње везе

Wikiwand - on