Рецитација

Рецитација (лат. recitatio читање) је уметничко и јавно^[1] казивање стихова, било наизуст, било читањем, познато још у античко доба.^[2] Грчки рапсоди и песници су јаким гласом и помпезно говорили стихове на јавним местима пред бројним слушаоцима.^[2] У хорској лирици, улогу рецитатора је преузимао хор, а у Риму су се законски списи читали јавно, а песници и оратори су у затвореним круговима представљали своје песме и говоре.^[1]

Код нас је народна поезија казивана као речитатив уз инструмент, најчешће гусле, али и без инструмента.^[2]

Рецитација још од 18. века^[1] представља супротност декламацији, обично помпезној и заснованој на повишеном тону, јер тежи логичном саопштавању текста, пропраћеним умереним емоционалним изразом.^[2]

Песничко рецитовање је обично монотоно и нединамично, с тим што чува ритмичку структуру стиха и води рачуна о субјективној емоцији.^[2]

Глумачко казивање стиха засновано је на одговарајућој интонацији, разноврсно је и динамично, уз прецизну акцентуацију, како језичку, тако и логичку.^[2]

У другом значењу, рецитација може бити песма погодна за јавно казивање, рецитовање.^[3]