Римске дијецезе

Римске дијецезе (грч. ; лат. ) су биле управне јединице позног Римског царства. У административној хијерархији, дијецеза је била испод нивоа преторијанске префектуре, а изнад нивоа провинције, тако да се свака префектура делила на дијецезе, а ове су се даље делиле на посебне провинције. На челу дијецезе се налазио викар (лат. ), који се у источним областима царства називао и егзарх (грч. ). По титули управитеља, дијецезе су понекад називане и викаријатима, односно егзархатима.^[1]

Дијецезе Римског царства око 300. године

За другу употребу, погледајте чланак Дијецеза.

Историја

Дијецезе Римског царства око 400. године

Дијецезе су први пут установљене у време цара Диоклецијана (284-305), који је у склопу административне реформе царства извршио поделу многих провинције на нове, по просторном опсегу мање провинције, које су потом по регионалном критеријуму груписане у дванаест дијецеза. За време владавине цара Константина Великог (306-337) дијецезе су груписане у четири велике преторијанске префектуре. Касније је број дијецеза повећан на четрнаест. Током 5. и 6. века, у време опадања Римског царства, многе дијецезе су реорганизоване, или су пропале под налетима варвара.^[1]

Види још

• Римско царство
• Подела Римског царства
• Римске провинције
• Префектура Илирик
• Дијецеза Египат
• Дијецеза Исток
• Дијецеза Панонија