Социјалистички народни дом у Београду

Социјалистички народни дом била је јавна зграда која се од 1888. до 1991. налазила на тргу Славија у Београду, на простору између улица Проте Матеје и Београдске, где се данас налази јавни паркинг.

Социјалистички народни дом у Београду
Опште информације
Место	Београд
Општина	Врачар
Држава	Србија
Време настанка	1888.
Тип културног добра	Споменик културе
Надлежна установа за заштиту	Завод за заштиту споменика културе

Подигао је Шкотланђанин Франсис Макензи, хуманист и добротвор, под називом „Сала мира“ на имању „Симићев мајур“ које је купио 1880. године. Изграђена је по пројекту инжењера Светолика Поповића. Замишљена је као место окупљања становника Енглезовца, за скупове који немају везе са кафанским животом, као што су предавања, курсеви, стручни састанци и приредбе културно-просветног садржаја.^[1] Од 1910. налазила се у власништву Српске социјалдемократске партије и Главног радничког савеза, због чега је понела назив Социјалситички народни дом. Иако је 1981. проглашена за непокретно културно добро, као споменик културе, срушена је 1991. године.^[2]

Историјат и намена

Паркинг простор на коме се накад налазио Социјалистички народни дом

Одмах након изградње, Макензи је покушао да оствари део својих просветитељских, васпитних и религиозних идеала.^[1] Предавања су почела у пролеће 1889. године. Макензи је говорио о темама из области астрономије и биологије, а професор Учитељске школе, говорио је о догађајима из Старог и Новог завета. Салу мира је користило и Светосавско певачко друштво за вежбање певања. Године 1890. Мекензи је са десне стране сале дозидао још један објекат у коме је отворио мушку вечерњу школу за неписмене као и приватну школу за женски ручни рад. Трошкове је сносио сам Макензи, а бригу о школи водио је уз помоћ одбора састављеног од становника Енглезовца. Школа је била позната као Женска раденичка школа или Раденичка школа на Енглезовцу. Подаци о раду школе сачувани су закључно са 1893/94. школском годином.^[3]

У Сали мира почела је 1891. да ради недељна школа за хришћанску науку са одобрењем Митрополита и Министра просвете. Била је, по Макензијевој замисли, заснована на поштовању свих цркава. У школи су држана предавања са темама из Старог и Новог завета, а учило се и црквено певање. Постоје поуздани подаци о раду школе само за 1891/92. школску годину.^[3] Након Макензијеве смрти 1895, његов наследник је издао Салу мира Српској цртачко-сликарској школи Кирила Кутлика, а након тога Српској сликарској школи Бете и Ристе Вукановић.^[а] Зграду је 1900. продао Врачарској штедионици, која је до 1910. користила Салу мира за обављање редовних банкарских послова.

Новембра 1910. Сала мира постаје власништво Српске социјалдеморатске партије, која је зграду преправила и доградила. На фасади су, са једне и друге стране улазних врата, пробијена два велика прозора правоугаоног облика. На улазним вратима била је велика табла са натписом „Социјалистички народни дом“. У овом периоду у Социјалистичком народном дому биле су смештене управе Српске социјалдемократске партије и Главног радничког савеза, као и уредништва Радничких новина, часописа Борба и листа жена социјалдемократа Једнакост. У истом дворишту налазила се и посебна зграда за Социјалистичку књижару.^[3][4]

У згради су организоване првомајске радничке манифестације, одржавани конгреси и скупови, вођена борба за опште право гласа, као и борба против ратних припрема и наоружања. У згради је била смештена управа Српске социјалдемократске странке, Главни раднички савез, деловала Социјалистичка радничка партија (комуниста), Раднички савез из Београда, редакције листа „Радничке новине“ и часописа „Борба“, „Социјалистичка књижара“ и штампарија „Туцовић“ и „Народни биоскоп“. Након 1920. Социјалистики народни дом био је седиште Комунситичке партије Југославије (КПЈ), а након забране њеног рада јуна 1921. зграда је прешла у власништво Социјалистичке партије Југославије.

Када је 1929. уведена Шестојануарска диктатира, којом је забрањен рад свих политичких партија, па и Социјалистичке партије, зграда је издата Потрошачкој задрузи, која је у сали отворила ресторан-пивницу. Испред зграде уређена је кафанска башта, у којој је оркестар забављао госте. Нови закупац је 1934. извшио преправку зграде, да би у њој отворио биоскоп. Биоскоп је носио назив „Врачар“ и свечано је отворен премијером филма „Али баба и 40 хајдука“. Зграда биоскопа је оштећена у бомбардовању Београда априла 1941. године. Након ослобођења Београда, зграда је током 1947. реновирана и од тада је у њој био биоскоп „Славија”.

Зграда је порушена с намером да се реконструише у оквиру новог објекта на Славији.^[3]

Опис зграде

Првобитна Сала мира изграђена је у класицистичком духу.^[5] Зграда је имала основу у облику правоугаоника, са краћом страном окренутом према улици, покривена кровом на две воде. Зидови су били вертикално рашчлањени пиластрима, са по три прозора на бочним и два на задњој фасади. Ови прозори завршавали су се полукружно, као и улазна врата.

Врата су била оивичена пиластрима и надвишена мањим троугластим тимпаноном, док је велики тимпанон са сатом у средини представљао завршетак фасаде. Изнад улазних врата налазила се табла са натписом Сала мира. Предњи део дворишта Сале мира био је засађен зеленилом и одвојен од улице оградом.^[3]

Напомене

1. Школа је 1905. године прерасла у Уметничко-занатску школу, када је премештена у улицу Краља Петра. Касније од ње настаје Краљевска уметничка школа, а данас је то Факултет примењених уметности Универзитета уметности у Београду

Види још

• Списак споменика културе у Београду