Сепаратни мир

Сепаратни мир је споразумни прекид војних непријатељастава једне земље са другом, иако је та земља претходно ушла у војни савез са земљама које су и даље у рату са другом земљом.

На примјер, на почетку Првог свјетског рата, Русија је, као и Уједињено Краљевство и Француска, била чланоца Тројне антатне, која је ушла у рат са Централним силама које су чиниле Њемачка, Аустроугарска, Османско царство и Бугарска. Након Руске револуције 1917, Русија је прекршила своје обавезе према Тројној антатни потписивањем сепратног мира са Њемачком и њеним савезницима 1917. године. Након овог примирја 3. марта 1918. услиједило је формално потписивање Брест-литовског мира.

Током Другог свјетског рата, од 1941. када је Совјетски Савез ступио у савез са Уједињеним Краљевством и Сједињеним Америчким Државама, до краја рата 1945, обје стране су сумњичиле другу да тражи сепаратни мир са нацистичком Њемачком, иако се то није догодило.

Ранији важан примјер је Француско-холандски рат 1672. у који су Француска и Енглеска ушле заједно против Низоземске, али се Енглеска једнострано повукла сепаратним миром, тј. Вестминстерским уговором 1674. године.

Правне обавезе против закључења сепаратног мира

Уобичајено је да се у случајевима рат који води више савезника закључи споразум или изјава свих зараћених страна на истој страни да неће закључити сепаратни мир са противничким табором. Примјер таквох подухвата био је укључен у савезнички уговор између Папске државе, Бургундског војводства и Млетачке републике, закључен у Риму 19. окторба 1463. године. Стране су се обавезале да ће покренути крсташки поход против Османског царства и да се уздржавају од склапања мира са султаном без сагланости све три стране.^[1] Тако је било и током свјетских ратова.

Декларацију у том смислу издале су 4. септембра 1914. Уједињено Краљевство, Француска и Русије, у којој је кратко наведено:^[2]

Британска, француска и руска влада се међусобно ангажују да не закључе мир одвојено током садашњег рата. Три владе се слажу да када дође до разговора о условима мира, нико од савезника неће захтјевати услове мира без претходног договора сваког од других савезника.

Јапанска влада је приступила овој декларацији 19. октобра 1915. године.^[3]

Исте четири владе, којима се сада придружила и италијанска, издале су 30. новембра 1915. сличну заједничку декларацију везану за избјегавање сепаратног мира.^[4]

Обавеза уздржавања од сепаратног мира била је и током Другог свјетског рата у оба табора. Тројни пакт између њемачке, италијанске и јапанске владе обавезао их је да заједно воде рат. У савезничком табору та обавеза је била садржана у Декларацији Уједињених нација 1. јануара 1942. године.

Слична обавеза је настала унутар Арапске лиге у контексту Арапско-израелског сукоба, тј. да се не постигне никакав посебан мировно споразум са израелском владом, како би се осигурало да ће колективни аранжман узети у обзир интересе свих арапских држава плус Палестинаца. Египатска влада под Анваром Садатом поступила је супротно том правилу када је одлучила да закључи сепаратни мир 1979. године.