Серафим II Цариградски

Серафим II Цариградски (алб. , грч. ; преминуо 7. децембра 1779.^[1]) је био васељенски патријарх Цариграда од 1757. до 1761.

Серафим II Цариградски
Место рођења	Делвина, Албанија,
Датум смрти	7. децембар 1779.
Место смрти	Манастир Мхар, Украјина,
Религија	Православље
Патријарх васељенски
Године	22. јул 1757. – 26. март 1761.
Претходник	Калиник IV Цариградски
Наследник	Јоаникије III Цариградски

Живот

Серафим II је рођен у Делвини, која се налази у данашњој јужној Албанији, крајем 17. века. Био је Албанац.^[2] Пре него што је изабран за цариградског патријарха 22. јула 1757. године, био је митрополит Филипопоља.^[1]

Као патријарх 1759. године, Серафим II је увео празник Светог Андреја 30. новембра,^[3] а 1760. године је дао прву дозволу Козми Етолском да започне мисионарска путовања по селима Тракије.^[4]

Године 1759. Серафим II је позвао Евгенија Вулгариса да предводи реформе у патријаршијској академији и током свог мандата у академији, под утицајем Серафимових проруских идеала, Вулгарис је допринео поновном зближавању Руског царства са Васељенском патријаршијом у Цариграду.^[5][6] Као последица тога, Серафим II је свргнут 26. марта 1761. и прогнан на Свету гору,^[1] а османске власти су га замениле патријархом Јоаникијем III Цариградским. На Светој гори је обновио стару монашку кућу и посветио је Светом Андреји. Ова кућа ће на крају постати скит Светог Андреја.^[7]

На пољу политике, подржавао је Руско царство током Руско-турског рата (1768–1774) и успостављање православне проруске државе на Балкану. Године 1769. позивао је грчко становништво на побуну против Турака.^[8] Након неуспеха револуције, 1776. године преселио се у Украјину, где је умро 7. децембра 1779. године.^[1] Сахрањен је у манастиру Мхар.