Сергеј Бондарчук

совјетски режисер, сценариста и глумац (1920-1994) From Wikipedia, the free encyclopedia

Сергеј Бондарчук
Remove ads

Серге́ј Фјодорович Бондарчу́к (рус. , укр. ; Билозерка, Херсонски срез, Херсонска губернија, Украјинска ССР, 25. септембар 1920 — Москва, Русија, 20. октобар 1994) био је совјетски и руски глумац позоришта, филма, гласовни глумац и глумац синхронизације, филмски режисер, сценариста и педагог. Био је Херој социјалистичког рада (1980), Народни уметник СССР (1952), лауреат Стаљинове награде I степена (1952), Лењинове награде (1960), Државне награде РСФСР браће Васиљев (1977), Државне награде СССР (1984) и Државне награде Украјинске ССР „Т. Г. Шевченко” (1982). Године 1969. освојио је филмску награду Оскар за филм Рат и мир. Био је учесник Великог отаџбинског рата.

Укратко Сергеј Бондарчук, Име по рођењу ...
Remove ads

Биографија

Ране године

Сергеј Бондарчук је рођен у селу Билозерка 25. септембра 1920. године у породици сељака Фјодора Петровича Бондарчука (неко време био председник колхоза) и Татјане Васиљевне Бондарчук (девојачко Токаренко).[1] Деда по оцу био је Бугарин Петар Константинович Бондарчук, а баба Српкиња Матрјона Фјодоровна Сирвуља.[2][3] У време порођаја, отац је служио у Радничко-сељачкој Црвеној армији, а мајка, дубоко религиозна, назвала је сина по Сергију Радоњешком и крстила га у Благовештенском манастиру код Херсона.[2] Детињство је провео у Таганрогу и Јејску. Похађајући таганрошку школу бр. 4, почео је да похађа позоришни кружок.[4] Године 1937. први пут је изашао на сцену Таганрошког драмског театра.[5]

Исте године породица се преселила у Јејск, где је Бондарчук завршио средњу школу бр. 2. Од 1937. до 1938. године наступао је и у Јејском драмском театру.

Од 1938. до 1941. године учио је на Ростовском позоришном училишту, а затим је до 1942. године служио као глумац у Театру Црвене армије у Грозном.

Био је учесник Великог отаџбинског рата, служио је у Црвеној армији од 1942. до 1946. године.

Бондарчук је учествовао у почетној фази битке за Кавказ (25. јун — 1. август 1942), затим је био преформиран у састав Донског фронта. Од 19. октобра до 8. децембра 1942. године у малом луку Дона борио се за Стаљинград и учествовао у операцији „Уран”.

Каријера

Године 1948. Бондарчук је дипломирао на глумачком факултету ВГИК-а у Москви, у класи Сергеја Герасимова и Тамаре Макарове. Исте године, међу осталим ученицима Герасимова, дебитовао је у филму Млада гарда, играјући улогу комунисте-илегалца Ваљка. Током снимања оженио се извођачицом једне од главних улога, Ином Макаровом. Од 1948. године радио је у Театру-студији филмских глумаца.

Велики успех глумцу је донела главна улога у филму Тарас Шевченко (1951). Филм се веома допао Јосифу Стаљину, и у мају 1952. године, у 31. години, Бондарчук је постао народни уметник СССР, прескочивши почасно звање народног уметника РСФСР.

Године 1955. заједно са Ирином Скобцевом глумио је у главним улогама у филму Отело. Венчали су се 1959. године. Супружници су живели заједно 35 година, често глумећи заједно.

Године 1959. Бондарчук је дебитовао као филмски режисер филмом Судбина човека по приповеци Михаила Шолохова, где је такође играо главну улогу Андреја Соколова. Касније се још два пута окренуо Шолохову, режирајући Они су се борили за домовину (1975) и Тихи Дон (снимљен 1992, приказан 2006). У периоду 1965—1967. године екранизовао је Рат и мир. Филм се одликовао грандиозним сценама битака са вишехиљадном масовком, са успехом је приказиван у многим биоскопима широм света и 1969. године постао лауреат награде Оскар у категорији „Најбољи филм на страном језику”.

Thumb
Сергеј Бондарчук (лево) и Орсон Велс (десно) на премијери филма „Битка на Неретви” у Сарајеву, новембар 1969. године

Бондарчук је био један од ретких режисера којима је било дозвољено да снимају и глуме у иностранству. Тако је глумио у филмовима Била је ноћ у Риму (1960) Роберта Роселинија и Битка на Неретви (1969) Вељка Булајића. Након успеха Рата и мира, италијански продуцент Дино де Лаурентис позвао је Бондарчука да учествује као режисер у другој историјској поставци по мотивима наполеонских ратова — Ватерло (1970), коју су такође одликовали обим и епске сцене.

Помагао је Ани Тимирјовој — бившој политичкој затвореници и љубавници адмирала Колчака, и успео је да добије дозволу за њено учешће у снимању неколико филмова, укључујући серијал Рат и мир из 1966. године.

Од 1970. године водио је курс на ВГИК-у заједно са Ирином Скобцевом. Од 1970. до 1988. био је шеф катедре за глумачко мајсторство, а од 1974. године — професор и руководилац режисерских и глумачких радионица.

Од 1972. до 1994. године био је уметнички руководилац студија „Време”.

Године 1986. у Бољшој театру поставио је оперу Мазепа.

Био је члан КПСС од 1970. године. Био је депутат Врховног совјета РСФСР (1963—1990). Године 1971. изабран је за секретара управе Савеза кинематографа СССР. Године 1986, током скандалозног Петог конгреса кинематографа СССР, био је надгласан на изборима за секретаријат и напустио је руководство Савеза заједно са другим великим фигурама совјетске кинематографије. Од тог тренутка почео је да губи ауторитет и утицај, суочавајући се са сталним нападима због официјелног приступа и кумовства.[6][7]

Бондарчук је још од 1960-их година разматрао идеју екранизације Тихог Дона, али је одлучио да се упусти у пројекат тек крајем 1980-их, када његово име више није било довољно за покретање пројекта. Године 1990. ипак је потписао уговор за снимање заједничког совјетско-енглеског филма уз учешће италијанских продуцената. Рад на Тихом Дону настављен је и након распада Совјетског Савеза, али се завршио скандалом. Италијанска страна је саопштила да је буџет филма исцрпљен и да коначна монтажа филма није могла бити реализована. Прича о пројекту завршена је тек 2006. године, много година након режисерове смрти, када је монтажу филма завршио његов син Фјодор Бондарчук.

Болест и смрт

Thumb
Гроб Сергеја Бондарчука и глумице Аљоне Бондарчук на Новодевичјем гробљу у Москви

У последњим годинама живота боловао је од рака плућа.[8] Преминуо је 20. октобра 1994. године у 74. години у Москви од инфаркта миокарда.[9] Сахрањен је на Новодевичјем гробљу.

Remove ads

Породица

  • Прва жена[10] — Евгенија Семјоновна Белоусова, радила у Дому културе фабрике хеликоптера у Ростову на Дону.
    • Син — Алексеј Сергејевич Бондарчук (1947—2021), математичар.
  • Друга жена (у браку од 1947[11] до 1958. године) — Ина Макарова (1926—2020[12]), филмска глумица, Народна артисткиња СССР (1985).
    • Кћерка — Наталија Бондарчук (рођ. 1950), глумица и филмска режисерка. Заслужна артисткиња РСФСР (1977), Заслужни уметник Руске Федерације (2009).
      • Унук — Иван Бурљајев (рођ. 1976), композитор, глумац.
      • Унука — Марија Бурљајева (рођ. 1987), глумица.
  • Трећа жена (од 1959) — Ирина Скобцева (1927—2020), филмска глумица. Народна артисткиња РСФСР (1974).
    • Кћерка — Аљона Бондарчук (1962—2009), глумица.
      • Унук — Константин Крјуков (рођ. 1985), глумац.
    • Син — Фјодор Бондарчук (рођ. 1967), глумац, филмски режисер, продуцент.

У филму Борис Годунов породица Сергеја Бондарчука (трећи брак) наступила је у пуном саставу: Сергеј Бондарчук (Годунов), Ирина Скобцева (газдарица крчме), Фјодор Бондарчук (царевић Фјодор Годунов), Аљона Бондарчук (царевна Ксенија).

Remove ads

Филмографија

Глумачке улоге

Више информација Година, Наслов на српском ...

Режисерски радови

  • 1959 — Судбина човека
  • 1965—1967 — Рат и мир
  • 1970 — Ватерло (Италија, СССР)
  • 1975 — Они су се борили за домовину
  • 1977 — Степа
  • 1981 — Црвена звона. Филм 1. Мексико у пламену (СССР, Италија, Мексико)
  • 1982 — Црвена звона. Филм 2. Видео сам рођење новог света (СССР, Италија, Мексико)
  • 1986 — Борис Годунов (СССР, Чехословачка, СР Немачка, Пољска)
  • 1992 — Тихи Дон (Велика Британија, Италија, Русија)

Сценарији

  • 1965—1967 — Рат и мир (коаутор са В. И. Соловјовом)
  • 1970 — Ватерло (коаутор са В. Боничелијем)
  • 1973 — Сутјеска (Југославија) (коаутор са Б. Шћепановићем)
  • 1975 — Они су се борили за домовину
  • 1977 — Степа
  • 1981 — Црвена звона. Филм 1. Мексико у пламену (коаутор са В. И. Јежовом, А. Сагуером)
  • 1982 — Црвена звона. Филм 2. Видео сам рођење новог света (коаутор са В. И. Јежовом, А. Сагуером)
  • 1986 — Борис Годунов
  • 1992 — Тихи Дон (Велика Британија, Италија, Русија) (коаутор са Н. Бадалуком, Р. Балчусом)

Гласовне улоге

  • 1951 — Било их је петоро (Француска) — улога М. Џордана
  • 1954 — Ернст Телман — син своје класе (ДДР) — Ернст Телман, улога Г. Зимона
  • 1955 — Син — текст из позадине
  • 1956 — Част породице — Бајрам, улога А. Карлијева
  • 1957 — Саша улази у живот — текст од аутора
  • 1957 — Странице приче (краткометражни) — чита текст
  • 1958 — Поема о мору — текст од аутора
  • 1959 — Пролећни ветар над Бечом — текст из позадине
  • 1960 — Повест пламених година — чита текст
  • 1962 — Пут ка пристаништу — чита текст
  • 1968 — Ждралица — Пјотр Лунин, чита писмо Марфи из позадине, улога Б. Хмељницког
  • 1969 — Златна капија — чита текстове А. П. Довженка
  • 1970 — Ватерло — сви ликови (синхронизација студија „Мосфилм”)
  • 1975 — Горанка — текст из позадине, чита стихове Р. Г. Гамзатова
  • 1975 — Пошехонска старина (филмски алмнах) — глас аутора
  • 1979 — Да живи Мексико! (документарни филм по материјалима снимања 1929—1931) — наратор
  • 1979 — Узлет — текст из позадине
  • 1985 — Бембијево детињство — наратор
  • 1989 — Султан Бејбарс — Бејбарс-султан, улога Н. С. Жантурина

Учешће у филмовима

  • 1958 — Звезде се срећу у Москви
  • 1967 — На снимању филма „Рат и мир” (документарни)
  • 1970 — 42. церемонија доделе филмске награде „Оскар” (САД)
  • 1979 — ВГИК: Педагози и студенти говоре о професији (документарни)
  • 1979 — Професија — филмски глумац (документарни)
  • 1984 — Тарас Шевченко (документарни)
  • 1985 — Алов (документарни)
  • 1988 — Живео је човек… Василиј Макарович Шукшин (документарни)

Архивски снимци

  • 1997 — Георгиј Бурков (из циклуса ТВ програма канала „ОРТ” „Да се памти”) (документарни)
  • 2007 — Моја истина (документарни)
  • 2009 — Вадим Јусов (из документарног циклуса „Острва”)
Remove ads

Награде и признања

Државне награде СССР:

  • Херој социјалистичког рада (24. 9. 1980)
  • Заслужни уметник РСФСР (27. 8. 1951)[13]
  • Стаљинова награда првог степена (1952) — за извођење главне улоге у филму Тарас Шевченко (1951) и улоге Сергеја Тутаринова у филму Кавалир Златне звезде (1950)
  • Народни уметник СССР (17. 5. 1952)
  • Лењинова награда (1960) — за филм Судбина човека (1959)
  • Државна награда РСФСР браће Васиљев (1977) — за филм Они су се борили за домовину (1975)
  • Државна награда Украјинске ССР „Т. Г. Шевченко” (1982) — за извођење улоге кардинала Монтанелија у филму Овод (1980)
  • Државна награда СССР (1984) — за филм Црвена звона (1982)

Ордени и медаље:

  • Два ордена Лењина (4. 11. 1967; 24. 9. 1980)
  • Орден Црвене заставе рада (26. 9. 1970)
  • Орден Октобарске револуције (12. 4. 1974)
  • Орден Отаџбинског рата II степена (11. 3. 1985)
  • Орден Пријатељства народа (22. 8. 1986)
  • Медаља „За одбрану Кавказа” (1944)
  • Медаља „За победу над Немачком у Великом отаџбинском рату 1941—1945” (1946)
  • Јубиларна медаља „У знак сећања на 100. годишњицу рођења Владимира Илича Лењина”
  • Медаља „Двадесет година победе у Великом отаџбинском рату 1941—1945”
  • Медаља „Тридесет година победе у Великом отаџбинском рату 1941—1945”
  • Медаља „Четрдесет година победе у Великом отаџбинском рату 1941—1945”
  • Медаља „Ветеран рада”
  • Медаља „50 година Оружаних снага СССР”
  • Медаља „60 година Оружаних снага СССР”
  • Медаља „70 година Оружаних снага СССР”

Друге награде, премије и друштвено признање:

Награде фестивала:

  • МКФ у Карловим Варима (1952, награда за глумца, филм Тарас Шевченко)
  • Награда Давид ди Донатело за најбољи филм (1971, Академија кинематографије Италије) — за филм Ватерло
  • МКФ у Карловим Варима (1976, награда, филм Они су се борили за домовину)
  • XII ВКФ у Ашхабаду (1979, награда за најбољу мушку улогу, филм Отац Сергије)

Награде за филм „Судбина човека”:

  • МКФ у Локарну (1959, главна награда)
  • МКФ у Москви (1959, велика награда)
  • МКФ радника у ЧССР (1959, Посебна главна награда)
  • МКФ у Карловим Варима (1970, специјална награда)
  • МКФ у Џорџтауну (1976, почасна диплома)

Награде за филм „Рат и мир”:

  • 1965 — Велика награда филму на IV Московском МКФ 1965. године
  • 1966 — VII конгрес МАНК у Прагу (ЧССР): почасна награда за сложене покрете камере
  • 1966 — V Међународни технички конкурс филмова у оквиру VII Конгреса УНИАТЕК у Прагу: почасна диплома
  • 1969 — Оскар за најбољи филм на страном језику (Академија филмских уметности и наука, САД)
  • МКФ у Акапулку (1965, Гран-при „Златна главица Паленке”)
  • МКФ у Венецији (1965, почасна диплома)
  • Конкурс Јапанске асоцијације љубитеља филма „Роеј” (1966, „Бисерна награда” за најбољи филм године)

Награде за филм „Црвена звона”:

  • МКФ у Карловим Варима (1982, Награда „Кристални глобус”, филм Црвена звона. Ф. 1: Мексико у пламену)
  • МКФ у Ташкенту (1982, Награда Савеза новинара СССР, филм Црвена звона. Ф. 1: Мексико у пламену)
  • МКФ у Ташкенту (1982, Награда Савеза новинара СССР, филм Црвена звона. Ф. 2: Видео сам рођење новог света)
  • XVI ВКФ у Лењинграду (1983, Награда организационог комитета, филм Црвена звона. Ф. 1: Мексико у пламену)
  • XVI ВКФ у Лењинграду (1983, Награда организационог комитета, филм Црвена звона. Ф. 2: Видео сам рођење новог света)

Почасне награде:

  • МКФ словенских и православних народа „Златни Витез” (1992, награда „За изузетан допринос словенској кинематографији”)
  • Почасна диплома за допринос филмској уметности (1995, постхумно, Московски међународни филмски фестивал)
Remove ads

Сећање

Thumb
Спомен-камен у Билозерки — родном селу Бондарчука
Thumb
320x320пкс
  • У Волоколамску се од 2004. до 2022. године сваке године одржавао Међународни фестивал војно-патриотског филма „Волоколамски рубеж” имена Сергеја Бондарчука.
  • 16. јуна 2007. године у Јејску је откривен бронзани споменик Сергеју Бондарчуку. Споменик је постављен у самом центру града. 25. септембра 2010. године, на 90. годишњицу рођења режисера, на згради ГДК у Јејску откривена је спомен-плоча.
  • 25. септембра 2007. године, на рођендан Бондарчука, на зиду најстаријег кијевског биоскопа „Жовтен” свечано је откривена спомен-плоча у његову част. Планирано је да се трг на којем се налази биоскоп назове по режисеру.[15][16]
  • У децембру 2012. године откривен је споменик Сергеју Бондарчуку на киностудији „Мосфилм”,[17] премештен са његовог гроба на Новодевичјем гробљу.
  • Лик Сергеја Бондарчука као значајног совјетског режисера појавио се у неколико недавних уметничких филмова. Глумили су га Фјодор Бондарчук (Адмирал, 2008), Сергеј Бондарчук млађи (Отопљење, 2013) и Алексеј Шејнин (Кураж, 2014).
  • Спомен-камен је постављен у родном селу глумца у селу Билозерка, Херсонска област.
  • Одлуком градске думе Кургана од 26. маја 2016. године, једној од нових улица у микрорејону Левашово додељено је име глумца.[18]

Стваралаштву и сећању на Сергеја Бондарчука посвећени су документарни филмови и ТВ емисије:

  • Сергеј Бондарчук (документарни, 2000)
  • Сергеј Бондарчук (из циклуса емисија ТВ канала „Перец” „Како су одлазили идоли”) (2005)
  • „Сергеј Бондарчук. „И вечношћу испуњен трен…””
  • „Сергеј Бондарчук. „Мој сребрни глобус”” („Култура”, 2006)[19]
  • „Сергеј Бондарчук. „Легенде светског филма”” („Култура”, 2010)[20]
  • „Сергеј Бондарчук. „Смисао живота — сам живот”” („Први канал”, 2010)[21]
  • „Скобцева — Бондарчук. Једна судбина” („ТВ Центар”, 2012)[22]
  • „Сергеј Бондарчук. „Последњи дан”” („Звезда”, 2016)[23]
  • „Сергеј Бондарчук. „Откривање мистичних тајни”” („Москва 24”, 2019)[24]
  • „Сергеј Бондарчук. „Звезде совјетског екрана”” („Москва 24”, 2019)[25]
  • „Сергеј Бондарчук. „Легенде филма”” („Звезда”, 2020)[26]
  • „Сергеј Бондарчук. „Откривање тајни звезда”” („Москва 24”, 2020)[27]
  • „Светови и ратови Сергеја Бондарчука” („Први канал”, 2020)[28][29]
  • „Стваралачке потраге Сергеја Бондарчука” („Мир”, 2020)[30]
  • „Сергеј Бондарчук. „Тријумф и завист”” („ТВ Центар”, 2020)[31]
  • „Бондарчук. Battle” (2021)
Remove ads

Референце

Литература

Спољашње везе

Loading related searches...

Wikiwand - on

Seamless Wikipedia browsing. On steroids.

Remove ads
Remove ads