Соционика

Соционика (енгл. ) је концепција типова личности и њихових међусобних односа, која је разрађена у Совјетском Савезу седамдесетих година 20. века^[1]. Њу је у основи осмислила и разрадила литванска научница, социолог и психолог Аушра Аугустинавићуте^[2], а након тога заједнички су је усавршавали тимови научника разних дисциплина и научно-истраживачки институти совјетског простора.

Као базу, на којој на којој је засновала своју концепцију, Аушра је примарно користила типологију познатог швајцарског психолога Карла Густава Јунга, а секундарно је употребила теорију информационог метаболизма пољског психијатра Антона Кемпинског^[3].

Основна претпоставка соционике је да свака особа припада једном од 16 психолошких типова^[4], који је урођен и остаје непромењен током живота.^[5] Сваки од њих има свој опис карактера и особина, начина размишљања и функционисања, предодређеност јачих и слабијих страна у обради информација. Соционички тип описује како психа појединца прима, обрађује и размењује информације.^[6] Такође, сваки од типова има одређен однос са другим типовима и соционика те односе детаљно описује.

Једна од главних тема соционике је – међусобна компатибилност типова^[7]. Теорија гласи да се људи не привлаче случајно, већ постоје одређене комбинације у којима личности допуњују једна другу.

Пошто сав тај механизам игра кључну улогу у међуљудским интеракцијама, соционика се првенствено користи за предвиђање психолошке компатибилности, оптимизацију професионалног избора и управљање колективима.^[5]

Соционика као научна теорија још увек нема званично признање у академским круговима^[8]. Њени заговорници је, ипак, описују као „нову науку” или „нови систем знања” који је настао на пресеку психологије, социологије и информатике.^[9] Упркос тој контраверзи, соционика као теорија има значајну базу следбеника.^[10]

Западна варијанта типологије личности која је основана у Америци четрдесетих година, Мајерс-Бригс (МБТИ), умногоме је подударна са социоником^[11]. Такође препознаје 16 типова личности и даје теорије односа међу њима.

Историјат

Основне психолошке функције по Јунгу:
      — «рационалне» функције
      — «ирационалне» функције

Соционика вуче корене из учења Карла Густава Јунга (1875-1961), који је у својој књизи „Психолошки типови” (1921) увео концепте екстраверзије/интроверзије и четири основне психичке функције: мишљење, осећање, интуицију и запажање. Јунг је своју типологију замислио као алат за истраживаче да би се увео ред у безгранично разнолик психолошки свет.

На овим основама, литванска научница Аушра Аугустинавичјуте (1927-2005) је 1970-их година развила соционику. Она је свој рад базирала на Јунговој аналитичкој психологији, али је проширила концепте тако што је увела модел обраде информација и детаљну теорију међутипских односа. Управо ова разрада је кључна и чини соционику засебном дисциплином, а не пуким преузимањем Јунгових идеја. Аугустинавићуте је сматрала да је соционика посебна наука и позивала је стручњаке из различитих области да се удруже како би је научно потврдили.^[12]

Њени радови, попут „Теорија функција” и „Коментари на Јунгову типологију”, нису објављивани током совјетског периода, већ су се ширили путем рукописа, што је био ризичан подухват због могућег кривичног гоњења.^[13] Након распада Совјетског Савеза, соционика је стекла значајну популарност, а 1991. године је у Кијеву основан Међународни институт за соционику (МИС) са циљем да надзире и развија соционичка истраживања.^[14]

Основне тврдње соционике

Оно што обједињује све теоретичаре соционике су следеће тврдње^[15]:

• Односи између људи се могу прогнозирати. Ови односи се образују међу 16 типова.
• Тип личности (социотип) се не мења^[16]. Психолошки тип је нешто друго него што је васпитање човека, његов културни ниво и његово занимање. Оно је начин размене информација и рад са светом који човека окружује. Сваки тип има не само јаке, већ и слабе стране. За савршенство у једном мора се платити несавршенством у другом.
• Понекад представници једног типа толико подсећају да изгледају као близанци, иако чак нису ни сродници. Вероватно је тип генетички „програмиран”.
• Односи између људи више зависе од типа личности него од васпитања.
• Соционика разликује односе између типовима по степену комфорности. На пример, односи двају истоветних типова нипошто нису увек добри. Иако се одмах веома лако разумеју, они независно од тога су подједнако слаби пред подједнаким проблемима, односно узајамна помоћ у таквим паровима је ниска. Односи двеју потпуно различитих типова су још гори – они доводе до сталних конфликта.
• Дуалност подразумева односе савршеног психолошког допуњавања. Соционика дели 16 типова на 8 парова који се узајамно допуњују, или дуалних парова. Такви парови су најчвршћи на блиском растојању, као на пример у породици.
• Основне сфере примене соционике су: психологија, педагогија, породично консултовање, кадровско консултовање и фундаментална наука.

Основни концепти и дихотомије

Дијаграм који приказује односе између осам информационих елемената у соционици користећи три од могућих дихотомија.

Соционика је заснована на четири дихотомије^[17], односно парова супротних психичких функција. Свака дихотомија представља пар супротних начина опажања и одлучивања, при чему је једна функција у пару доминантна, а друга слаба. Комбинацијом ових дихотомија добија се 16 соционичких типова личности.  

1. Екстраверзија () — Интроверзија (): Ова дихотомија описује да ли је особа усмерена на објекте у спољашњем свету (екстраверзија) или на сопствене унутрашње процесе (интроверзија).
2. Сензорика () — Интуиција (): Односи се на начин опажања информација. Сензорика је усмерена на конкретне, опипљиве чињенице, док је интуиција усмерена на потенцијале, идеје и апстрактне концепте.  
3. Логика () — Етика (): Описује начин доношења одлука. Логика се ослања на објективну анализу, чињенице и расуђивање, док се етика ослања на субјективне вредности, емоције и међуљудске односе.  
4. Рационалност () — Ирационалност (): Ова дихотомија се односи на то да ли особа живи организовано и према плану (рационалност) или спонтано и флексибилно (ирационалност).  

Соционика тврди да су ови типови урођени и да се не могу произвољно променити током живота.

Типови личности

Према теорији соционике, као и код Јунга^[18], логика и етика су „рационалне” психолошке функције, док су сензорика и интуиција „ирационалне”. Према томе, прва по реду, основна психолошка функција код типа, одређује да ли је тип рационал или ирационал, а остале присутне дихотомије образују пун назив једног типа. То видимо у следећој табели:

	Основна функција	Допунска функција	Интроверзија / екстраверзија	Назив у соционици			Псеудоними
Рационали	Логика	Сензорика	екстраверт	Логико-сензорни екстраверт	(ЛСЕ)		«Штирлиц», «Администратор»
			интроверт	Логико-сензорни интроверт	(ЛСИ)		«Максим Горки», «Инспектор»
		Интуиција	екстраверт	Логико-интуитивни екстраверт	(ЛИЕ)		«Џек Лондон», «Предузетник»
			интроверт	Логико-интуитивни интроверт	(ЛИИ)		«Робеспјер», «Аналитичар»
	Етика	Сензорика	екстраверт	Етико-сензорни екстраверт	(ЕСЕ)		«Хуго», «Ентузијаста»
			интроверт	Етико-сензорни интроверт	(ЕСИ)		«Драјзер», «Бранитељ»
		Интуиција	екстраверт	Етико-интуитивни екстраверт	(ЕИЕ)		«Хамлет», «Наставник»
			интроверт	Етико-интуитивни интроверт	(ЕИИ)		«Достојевски», «Хуманиста»
Ирационали	Сензорика	Логика	екстраверт	Сензорно-логички екстраверт	(СЛЕ)		«Жуков», «Заповедник»
			интроверт	Сензорно-логички интроверт	(СЛИ)		«Габен», «Мајстор»
		Етика	екстраверт	Сензорно-етички екстраверт	(СЕЕ)		«Наполеон», «Политичар»
			интроверт	Сензорно-етички интроверт	(СЕИ)		«Дима», «Посредник»
	Интуиција	Логика	екстраверт	Интуитивно-логички екстраверт	(ИЛЕ)		«Дон Кихот», «Истраживач»
			интроверт	Интуитивно-логички интроверт	(ИЛИ)		«Балзак», «Критичар»
		Етика	екстраверт	Интуитивно-етички екстраверт	(ИЕЕ)		«Гексли», «Саветник»
			интроверт	Интуитивно-етички интроверт	(ИЕИ)		«Јесењин», «Лиричар»

Неколико речи о пореклу графичких симбола:

Сензорику смо означили кругом , фигуром која одаје утисак најпоптунијег додира са целокупним спољашњим светом. Интуицију — троуглом , који се одлично уклапа у круг. Логика и етика — то су спољашња форма и унутрашњи садржај једног истог процеса. Зато, ако смо логику означили квадратом , као симболом строгости логичког мишљења, онда за унутрашњу страну те исте појаве, емоционалног интензитета, потребно је одабрати симболч који стаје у квадрат. Тако се појавио квадрат без угла .

– Аушра Аугустинавићуте, „О дуалној природи човека”.

Табела испод приказује кореспонденцију између соционичких и МБТИ типова^[19]:

Соционички тип	Популарно име	МБТИ еквивалент
ЛИИ	Робеспјер	INTJ
ИЛИ	Балзак	INTP
ЛИЕ	Џек Лондон	ENTJ
ИЛЕ	Дон Кихот	ENTP
ЕИИ	Достојевски	INFJ
ИЕИ	Јесењин	INFP
ЕИЕ	Хамлет	ENFJ
ИЕЕ	Гексли	ENFP
ЛСИ	Максим Горки	ISTJ
ЕСИ	Драјзер	ISFJ
ЛСЕ	Штирлиц	ESTJ
ЕСЕ	Хуго	ESFJ
СЛИ	Габен	ISTP
СЕИ	Дима	ISFP
СЛЕ	Жуков	ESTP
СЕЕ	Наполеон	ESFP

Интертипни односи

Украјински психолог и соционички стручњак Андреј Бошко, таблицу и називе интертипних односа доноси овако^[20]:

Дуални односи

Аушра Аугустинавићуте је увела термин „дуални односи”, за које је одредила 8 парова. Партнере у дуалним односима назвала је „дуалима” или дуалним партнерима који имају супротна својства и тако се међусобно допуњују. Аушра је поставила „дуалне односе” као један од главних концепата соционике, где су они манифестација психолошке компатибилности.

Дуални односи у соционици карактеришу се обостраном користи и подршком, сматрају се оптималним за пријатељство, интимност и брак (иако социотип није једини фактор који одређује успех интеракције). У соционици су то најважнији односи^[21].

Конфликтни односи

Представљају односе са најмањим степеном психолошке компатибилности. Партнери се несвесно „ударају” на најболнија места један другог, што изазива дубоку унутрашњу иритацију.^[22] Упркос томе, конфликтна особа може бити привлачна на почетку, јер једна особа може бити фасцинирана снажним особинама друге, које су код ње саме слабе.

Методе одређивања типа

За одређивање типа личности према соционици користе се различите методе^[23], укључујући:

• Соционички тестови и упитници. Мајерс-Бригсов упитник се сматра популарним, користе се и Вајсбандов и Мегед-Овчаровљев тест, Талановљев упитник, Гуленков тест, Литовљев мултифакторски тест, Кирзијев соционички тест.
• Соционички интервјуи. Ово је разговор између соционичког специјалисте и особе која се типизира на случајну или планирану тему. Специјалиста процењује колико су јасно изражене карактеристике типа и неки други специфични параметри.
• Експерименти. За људе који се типизирају стварају се посебни услови, постављају им се специфични задаци. У процесу извршавања задатака, специјалисти прате радње, реакције, одлуке људи, а затим изводе закључке о типу.
• Посматрања. Специјалиста посматра и прати особу (или групу људи), процењује њихов изглед, понашање, поступке, невербалне манифестације.
• Проучавање досијеа. Специјалиста соционике проучава лични досије особе, исказе очевидаца, личне текстове и/или дневничке записе, фото и видео материјале и креативне резултате.

Позитивне критике

Доктор политичких наука Дмитриј Вадимович Ољшански, у ауторитативном нерецензираном уџбенику „Основи политичке психологије”, назива соционику једном од оригиналних хипотеза психолошке типологије историјских размера.^[24]

Према речима кандидата филозофских наука Јекатерине Генадјевне Плетухине, главни значај соционике у односу на основне принципе психологије је утврђивање чврсто урођених особина које се не могу мењати. Слаба тачка соционике, према Плетухини, је недостатак јединствене методе за одређивање типа личности, међутим, она саветује примену соционичких метода у васпитању деце^[25].

Социолози Јуриј Григорјевич Волков и Ирина Владимировна Мостоваја разматрају соционику у свом уџбенику социологије, описујући је као „нови систем знања”^[26].

Види још

• Типови личности
• Диференцијална психологија
• Социјална психологија
• Психологија масе
• Мајер-Бригс класификација типова личности
• Аушра Аугустинавићуте