Списак места Светске баштине у Словачкој

Места светске баштине Организације Уједињених нација за образовање, науку и културу (УНЕСКО) су места од значаја за културну или природну баштину, како је описано у Унесковој конвенцији о светској баштини, установљеној 1972. године.^[1] Културно наслеђе чине споменици (као што су архитектонска дела, монументалне скулптуре или натписи), групе зграда и локалитети (укључујући археолошка налазишта). Природна обележја (која се састоје од физичких и биолошких формација), геолошке и физиографске формације (укључујући станишта угрожених врста животиња и биљака) и природни локалитети који су значајни са становишта науке, очувања или природне лепоте, дефинишу се као природно наслеђе.^[2] Словачка Република је прихватила конвенцију 31. марта 1993. године, чиме су њена историјска места квалификована за уврштавање на листу.^[3]

Бардјејов

Банска Штјавњица

Спишки замак

Букове шуме

Љевоча

Влколинец

Герулата

Целемантиа

Локација места светске баштине у Словачкој. Плаве тачке означавају Дрвене цркве словачких Карпата, а сиве локалитете Словачког карста.

Од 2021. године, у Словачкој постоји осам локација светске баштине,^[3] од којих су шест локалитета културна, а два природна. Прва три локалитета, Влколинец, Банска Штјавњица са техничким споменицима у његовој близини и Спишски замак, додата су на листу 1993. Нови су додати 2009. године и то су Љевочу и повезани културни споменици. Најновији локалитет додат на листу је Дунавски лимес 2021. Три локалитета су транснационална: Пећине Агтелека и Словачког карста деле се са Мађарском, Дунавски лимес са Немачком и Аустријом, а Древне и неискошће букове шуме Карпата и других региона Европе са седамнаест других земаља. Поред тога, Словачка има дванаест локација на тентативној листи.^[3]

Локалитети

УНЕСКО наводи локалитете под десет критеријума, сваки унос мора да испуњава бар један од критеријума. Критеријуми од I до VI су културни, а од VII до X су природни.^[4]

  * Транснационални

World Heritage Sites

Име локалитета	Фотографија	Локација	Година уписа	Подаци УНЕСКО-а	Опис
Историјски град Банска Штјавњица и технички споменици у његовој близини		Банскобистрички крај	1993.	618; IV, V (култура)	Банска Штјавњица је најстарији рударски град у Словачкој. Иако су се рударске активности у том подручју одвијале већ у бронзаном добу, сам град је основан у 13. веку. Богата налазишта полиметалних руда, које садрже и злато и сребро, донела су богатство граду, што је резултирало изградњом неколико репрезентативних грађевина, као што су палате, цркве и замкови. Године 1762. овде је основана прва Рударска и шумарска академија у Европи. Рударске активности су опале у 19. веку због исцрпљивања налазишта руде.[5]
Љевоча, Спишки замак и пратећи споменици културе		Прешовски и Кошички крај	1993.	620; IV (култура)	Спишки замак је један од највећих замкова у региону и обухвата добро очуване грађевине из 13. и 14. века, у романичком и готском стилу. Године 2009. локалитет је проширен и обухвата град Љевочу, са базиликом Светог Јакова из 14. века, у којој се налази касноготски олтар мајстора Павла, као и повезана места у Спишском Подхрадју, Спишкој Капитули и Жехри, која такође садрже урбане ансамбле из истог периода.[6][7]
Влколинец		Жилински крај	1993.	622; IV, V (култура)	Влколинец представља традиционално европско сеоско насеље у планинском подручју и најбоље очувану целину тог типа у региону. Састоји се од четрдесет и три традиционалне брвнаре које углавном датирају из 19. века, цркве са звоником и школе.[8]
Пећине Агтелека и Словачког карста		Кошички крај	1995.	725; VIII (природa)	Локалитет обухвата 712 пећина у Словачкој и Мађарској које представљају типичан крашки систем умерене зоне. Седименти и фосили у пећинама показују геолошке записе суптропских и тропских климатских услова из касне креде и раног терцијара, као и плеистоценских залеђења. У првобитној номинацији наведене су пећине Домица, Гомбасек, Јашовска, Краснохорска и Октинска на словачкој страни, а ледена пећина Добшина је додата као проширење 2000. године. Измена граница локалитета на мађарској страни је извршена 2008. године.[9][10]
Резерват заштите града Бардјејов		Прешовски крај	2000.	973; III, IV (култура)	Град Бардјејов се налази близу знаменитог трговачког пута ка Пољској преко Карпата. Градски план датира из 13. и 14. века и укључивао је утврђења која су била напредна за савремене стандарде. Грађанске куће из 15. века и готска базилика Светог Ђилда окружују главни трг Бардејов, као и мала јеврејска четврт из 18. века.[11]
Древне и неискошће букове шуме Карпата и других региона Европе		Прешовски крај	2007.	1133; IX (природa)	Ово налазиште обухвата нетакнуте примере шума умереног појаса које демонстрирају процес постглацијалног ширења европске букве из неколико изолованих уточишта у Алпима, Карпатима, Динаридима, Медитерану и Пиринејима. Локалитет је првобитно наведен 2007. године као Праисторијске букове шуме Карпата, које деле Словачка и Украјина. Проширен је 2011. како би обухватио Древне букове шуме Немачке, а затим додатно 2017. и 2021. године како би обухватио шуме у укупно осамнаест земаља. Наведена су четири резервата у Словачкој: Стужица — Буковски врхови, Рожок, Вихорлат и Хавешова. Измена граница шума у ​​Словачкој се догодила 2021. године.[12]
Дрвене цркве словачког дела Карпата		Кошички, Банскобистрички, Жилински и Прешовски крај	2008.	1273; III, IV (култура)	Ово налазиште обухвата осам дрвених цркава које су изграђене у карпатском подручју Словачке између 16. и 18. века, као репрезентативни примери дрвене верске архитектуре на подручју где коегзистирају заједнице три различите вере. Две цркве су римокатоличке, три протестантске и три грчко-православне. На слици је дрвена артикуларна црква у Хронсеку.[13]
Границе Римског царства — Дунавски лимес (западни сегмент)		Братиславски и Њитрански крај	2021.	1608; II, III, IV (култура)	Дунавски лимес, мрежа утврђења дуж реке Дунав, штитила је границе Римског царства. Локалитет деле Немачка и Аустрија. Шест локалитета на две локације, војних логора Целемантија и Герулата (рушевине на слици), налазе се на листи локалитета у Словачкој.[14]

Тентативна листа

Поред локалитета уписаних на Листу светске баштине, државе чланице могу да одржавају листу пробних локација које могу да размотре за номинацију. Номинације за Листу светске баштине се прихватају само ако је локација претходно била наведена на тентативној листи.^[15] Од 2021. године, Словачка је забележила дванаест локација на својој прелиминарној листи.^[3]

Tentative World Heritage Sites

Име локалитета	Фотографија	Локација	Година уписа	УНЕСКО критеријуми	Опис
Цркве у Гемеру и Абову са средњовековним зидним сликама		Банскобистрички и Кошички крај	1995.	IV (култура)	Ова номинација обухвата десет цркава у јужној Словачкој које садрже добро очуване зидне мурале из 14. и 15. века, које су осликали италијански сликари путујући из Ђотове школе. На слици је лутеранска црква у Штитњику.[16]
Токајски вински регион		Кошички крај	2002.	II, III, V (култура)	Токајски вински регион је културни пејзаж у коме се вино производи од праисторијских времена. Граничи се са истоименим регионом у Мађарској, који је од 2002. године на листи светске баштине као Токајски виногради.[17][18]
Оригинална ливада — пашњаци Словачке		62 локације	2002.	V (култура)	Ова номинација обухвата 62 локалитета широм Словачке који чувају традиционалне облике пољопривреде, високу разноликост пејзажа, традиционалне дрвене и друге оригиналне стамбене објекте и показују значајну друштвену и еколошку вредност територије.[19]
Споменик Чатаму Соферу		Братиславски крај	2002.	IV, V, VI (култура)	Споменик Чатаму Соферу представља место на коме је сахрањен Мозиз Софер, истакнути ортодоксни рабин из 19. века, изграђен на месту јеврејског гробља из 17. века. Историјско гробље је већином уништено изградњом друмског тунела испод замка Братислава 1943. године, али су гробови значајних рабина сачувани.[20]
Систем утврђења на ушћу река Дунав и Вах у Комарну — Комаром		Њитрански крај	2002.	I, II, IV, V (култура)	Градови Коморан у Словачкој и Комаром у Мађарској налазе се на ушћу Дунава и Ваха. Због стратешког положаја, током векова је око тог подручја развијен систем утврђења. Словачки део локалитета обухвата централну тврђаву, утврђења Палатинске линије и утврђења Вахске линије.[21][22]
Концепт лентикуларног историјског градског језгра града Кошице		Кошички крај	2002.	II, IV, V (култура)	Град Кошице се налазио на значајној раскрсници трговачких путева који су повезивали Источну Европу са Западном и Балтик са Црним морем. Трговачко насеље је основано у 13. веку, а значај је доживело у 14. веку. Средњовековни план улица је сачуван, при чему се средња улица постепено шири лентикуларно. Црква се налази у најширем делу.[23]
Природни резервати планине Татре		Жилински и Прешовски крај	2002.	VII, VIII, IX, X (природa)	Татре су највиши планински венац у Карпатима и простиру се на граници између Словачке и Пољске. Иако су тренутно без леда, биле су прекривене глечерима у плеистоценском добу. Видљиво је неколико глацијалних облика рељефа, укључујући морене и глацијална језера. У Словачкој је ово подручје заштићено као Национални парк Татра.[24]
Крашке долине Словачке		Више локација	2002.	VIII, IX, X (природa)	Ова номинација обухвата локалитете са крашким рељефом у Словачкој који су добро очувани, са малим људским утицајем и богати ендемском флором и фауном.[25]
Природни и културни пејзаж Дунавског региона		Више локација	2002.	(оба)	Ова номинација обухвата локалитете дуж реке Дунав. Природна компонента се односи на поплавне равнице и мочварне шуме, које су важна станишта за дивље животиње. Са културне перспективе, подручје је насељено још од праисторијских времена, а неколико култура је оставило археолошке остатке и споменике.[26]
Гљивична флора Буковских брда		Прешовски крај	2002.	X (природa)	Буковска брда су флишни планински ланац у североисточној Словачкој. Шуме, где су типичне врсте дрвећа буква, јела и јавор, богате су гљивама и дом су неколико ретких врста.[27]
Гејзер у Херљанију		Кошички крај	2002.	VII (природa)	Гејзер у Херљанију је вештачки активиран 1870-их година током бушења бунара за оближњу бању. Бунар досеже 400 метара под земљом и повезан је са водоносним слојем. Ерупције се дешавају у интервалима од 32 до 34 сата и трају око 26 минута.[28]
Локалитети Велике Мораве: словенско утврђено насеље у Микулчицама — црква Свете Маргарете у Копчанима		Трнавски крај	2007.	III, IV, V, VI (култура)	Микулчице су биле важно утврђено насеље словенске државе Велике Моравске у раном средњем веку. Налазиле су се на подручју које се данас протеже преко граница Словачке и Чешке. Црква Свете Маргарете датира из 9. века и реновирана је у 13. и 16. веку. Гробље око цркве садржи бројне гробнице из 9. до 18. века.[29][30]