Споменик природе

Споменик природе (такође и природни споменик) заштићено је подручје које је издвојено због свог великог значаја за очување природних вредности (геолошке, хидролошке и/или биолошке). Осим природних споменици природе могу укључивати и антрополошке вредности које се у оквиру њега налазе (верски објекат, споменик и сл). Споменици природе су површински углавном веома мали и могу захватати површине од неколико m², до неколико хектара.^[1]

Природни споменик Ђавоља кула, САД

Међународна дефиниција

Према дефиницији и категоризацији МУЗП-а, да би неко подручје било проглашено за споменик природе, неопходно је да испуни следеће услове:^[2][3]

• локалитет мора да садржи једно или више изузетних природних вредности (на пример, водопади, пећине, фосилни остаци, морски рељеф, флора и фауна и др), или природне вредности од изузетног значаја за локално аутохтоно становништво
• површина на којој се локалитет налази је довољно велика да може да се успешно сачува његова вредност и непосредна околина

Споменици природе на међународном нивоу сврставају се у категорију III, где спадају природне географске и геолошке формације, природне формације под утицајем културних вредности, природно-културни локалитети и културно-историјски локалитети са припадајућим природних окружењем.^[4]

Према Закону о заштити природе у Србији, споменик природе је мања неизмењена или делимично измењена природна целина, објекат или појава, физички јасно изражен, препознатљив и јединствен, репрезентативних обележја, као и људским радом формирана ботаничка вредност од научног, естетског, културног или образовног значаја. У зависности од примарних природних вредности и карактеристика, може бити геолошког, геоморфолошког, спелеолошког, хидролошког и ботаничког карактера.^[5]

Историјат споменика природе

Александер фон Хумболт, немачки природњак, помиње у свом „Путопису по Америци」 (1799-1804), термин на француском језику , који у преводу значи „споменик природе」.^[6] Крајем XIX века у тадашњој Пруској, у делу пруског ботаничара Хуга Конвенца, под именом „Шумска ботаника」 ( ), наводи се термин , односно „споменик природе」.^[7] У законску регулативу на простору Немачке ова категорија званично улази почетком XX века.

• 
  Ел Моро
• 
  Замак Монтезума
• 
  Арборетум Трстено
• 
  Дубочка пећина

У САД-у је почетком XX века проглашено неколико споменика природе, међу којима су Ђавоља кула^[8], Ел Моро^[9] и Монтезума замак најстарији, основани 1906. године. На простору бивше Југославије и у данашњој Србији међу најстаријим споменицима природе су Арборетум Трстено крај Дубровника у Хрватској^[10] и Понор звани Пропаст^[11] и Дубочка пећина — Гаура Mape,^[12] сви проглашени 1949. године.

Споменици природе у Србији

Главни чланак: Споменици природе Србије

Прво законом заштићено подручје на територији данашње Србије била је Велика и Мала Рипаљка, на планини Озрен код Сокобање. Овај водопад проглашен је за природни споменик 11. априла 1949. године.^[13] У Србији је законом заштићено око 320 споменика природе, а десет је у поступку заштите.

• 
  Машин мајдан
• 
  Вратна
• 
  Стопића пећина
• 
  Велики бук — Лисине
• 
  Пионирски парк

Према Закону о заштити природе, споменици природе у Србији се деле у пет поткатегорија, према типу, тј. његовом пореклу и постанку.^[14] Постоје геолошки споменици (Машин мајдан), геоморфолошки (Прерасти у кањону Вратне), затим спелеолошки (Стопића пећина), хидролошки (Водопад Лисине) и ботанички (Пионирски парк).

Види још

• Заштићено подручје
• Заштићено станиште