Спомен-парк Јајинци

Спомен-парк „Јајинци「 налази се на подручју београдске општине Вождовац, на 11 km удаљености од Авале. Подигнут је на локалитету војног стрелишта које су користиле оружане снаге Краљевине Југославије, а које је током Другог светског рата постало место највећег страдања недужног становништва на територији окупиране Србије.

Спомен-парк Јајинци

Историја

Нападом Трећег рајха на Пољску, 1. септембра 1939. године, отпочео је ратни сукоб до тада невиђених размера и жестине, вођен свуда и свим средствима, тако да су га историчари, користећи термин настао током рата, с правом називали „тотални рат「. Рат су силе Осовине водиле у толикој мери безобзирно да су практично кршене све важеће норме међународног права, а злочини које су починили били су таквог обима и карактера да је за њих било нужно створити нове одредбе међународног јавног права.

Слике глади, гасних комора, крематоријума, масовних егзекуција, живих лешева као последица „научних експеримената, били су стварност у којој су живели и умирали милиони Европљана. Понижени, у болу и патњи, били су лишени елементарног статуса људског бића и сведени на појаву, број, статистички податак, у најбољем случају радну снагу корисну и потребну само до границе физичке моћи. У ову слику колективне патње, од 1941. до 1944. године укључено је становништво Србије и Београда преко читавог система затвора, логора и стратишта.

Одмах након уласка немачких окупационих трупа у Београд, 12. априла 1941. године, почеле су репресалије над становништвом. Уведена је пракса сталног држања таоца и претњи њиховим стрељањем ако се на било који начин пружи отпор окупатору. Оснивање логора Топовске шупе^[1] на Аутокоманди, на Бањици у касарни 18. пешадијског пука, логора Сајмиште^[1] у објектима бившег комплекса сајма на левој обали Саве и Милишића циглани на Звездари на сасвим посебан начин обележили су судбину Београда. Била је то једина престоница у окупираној Европи на чијем су урбаном тлу формирани концентрациони логори.

Егзекуције, организоване и спроведене од стране немачких окупационих снага, трајале су свакодневно од 15. јула 1941. до краја 1943. године. Ликвидације таоца и заточеника вршене су на више локација у Београду и његовој околини: Бежанијска коса, Јеврејско гробље, Бубањ Поток, Централно гробље, Маринкова бара, село Јабука, Скела, Мали Пожаревац, Раља.

Стрељања у Јајинцима

Главни чланак: Стрелиште у Јајинцима

Централни споменик

Стратиште у Јајинцима издваја се у односу на остала места страдања по масовности жртава и суровој систематичности у ликвидацији и прикривању злочина над недужним становништвом. Сачуване фотографије и изјаве малог броја преживелих сведоче о страдању и патњама Срба, Јевреја, Рома и других талаца фашистичког режима у Београду и Србији. У периоду од 8. новембра 1943. године до 2. априла 1944. године, желећи да уклони трагове масовног злочина, Гестапо је вршио организовану ексхумацију и спаљивање посмртних остатака жртава. Комисија за утврђивање ратних злочина, формирана одмах по завршетку Другог светског рата, након истраге је изнела податак да је у Јајинцима страдало 80.000 особа. Новија истраживања указују на број од 65 000 страдалих. Прве венце на место где су вршена масовна стрељања положили су генерали Пеко Дапчевић и Владимир Иванович Жданов, команданти трупа које су ослободиле Београд 20. октобра 1944. године, што представља и прво одавање поште недужним жртвама фашистичког терора.

Формирање Спомен-парка

Спомен-парк Јајинци састоји се од више сегмената и његово формирање отпочето је 7. јула 1951. године постављањем споменика на самом улазу у споменички комплекс. Аутори споменика били су академски вајар Стеван Боднаров.^[2][3] и архитекта Леон Кабиљ.^[4][5] Уређење Спомен-парка, установљеног 1960.^[6] године, настављено је и у наредним деценијама, где бележимо више нереализованих јавних конкурса за пројекат споменика жртвама фашизма. Коначно, 1988. године, усвојено је и реализовано решење монументалног споменика, аутора академског вајара Војина Стојића. У уређењу пратећих садржаја и зелених површина Спомен-парка учествовали су и архитекти Бранко Бон и Брана Мирковић^[4][7]

Одлуком Скупштине града Београда 1986. године, Спомен-парк „Јајинци「 проглашен је културним добром – знаменито место.

• 
• 
• 
• 
• 
•