Спољашњи слушни канал
From Wikipedia, the free encyclopedia
Remove ads
Спољашњи слушни канал или спољашњи ушни канал (лат. ) је цевасти орган који усмерава звучне таласе ка бубној опни. Овај канал има и заштитну улогу јер обликом и дужином механички штити бубну опну од евентуалних спољашњих утицаја.[1]
Remove ads
Функција спољашњег слушног канала
Спољашњи слушни канал има и ту особину на известан начин селективно појачање у неким областима фреквенцију примљеног звука, шти има за последицу појаву резонанци у цеви која утиче на повећање нивоа звука на бубној опни. Како спољашњи слушни канал представља цев затворену са једне стране, у њему се јављају резонанце одређеног типа.[2]
Са дужином коју просечно има овај канал, прва резонанца канала је у области 3-4 kHz. Индивидуалне варијације димензија слушног канала од особе до особе утичу на то да и фреквенције његових резонанци варирају у неком малом интервалу. Појачање у првој резонанци које слушни канала уноси у његову функцију преноса, реда је величине 10 dB. Друга резонанца канала јавља се у области изнад 10 kHz, и њен утицај је такође условљен индивидуалним карактеристикама ува.
Remove ads
Ембриологија
Спољни слушни канал се развија од првог шкржног лука. У четвртој недељи интраутериног живота јавља се удубљење на површини у пределу будуће ушне шкољке, која се шири медијално.[3]
При крају другог месеца појављује се солидан слој епитеиних челија на унутрашњој страни примитивног ходника. Овај слој се шири медијално, тако да формира таблу дискоидног облика која се примиче епителу будућег средњег ува, од кога је одвојена танким слојем везивног ткива. При крају седмог месеца почиње канализација овог слоја од унутра ка споља.
Унутрашњи крај диска развија се од два слоја, који се потом инкорпорирају у тимпаничну мембрану. Канализација епителног слоја се наставља све до потпуног спајања луниена тубе са примитивним каналом.[4]
Remove ads
Анатомија
Спољашњи слушни канал је цев дужине 25-30 мм и пречника око 7 мм, која се пружа од ушне шкољке (лат. ) до бубне опне (лат. ), која одваја канал од бубне дупље (лат. ). Он је на једном крају отворен и слободно комуницира са спољашњом средином а на другом затворен тј. прекривен бубном опном.[5]
Спољашњи слушни канал орган је опнасто-хрскавичавно-коштане грађе, обложен кожом са спољње стране. Кожа спољашњег ушног канала, која је чврсто срасла за његове зидове, постепено се истањује према бубној опни. У кожа спољашњег ушног канала смештене су лојне и велике знојне жлезде (лат. ).[6] Секрет лојних и церуминозних жлезда, заједно са изумрлим ћелијама епидерма коже чини ушну маст (церумен), која у случају хиперпродукције може да образује чеп и делимично омете слух.[7]
Спољну трећину спољашњег слушног канала гради опнасто-хрскавичавни део (лат. ) који се пружа косо, навише, унутра и уназад. Унутрашње две трећине спољашњег слушног канала гради коштани део који почиње од спољашњег слушног отвора (лат. ) и пружа се пут унутра, напред и наниже. Опнасто-хрскавични и коштани део међусобно граде туп угао отворен према напред и наниже.[8]
Унутрашњи промер канала није у свим његовим деловима једнак. Канал је најужи у коштаном делу, и то на граници спољашње три четвртине и унутрашње четвртине канала.
Галерија
Шематизован приказ спољашњег слушног канала 
Коаштани део спољашњег слушног канала 
Унутрашње две трећине спољашњег слушног канал са бубном опном
Види још
Референце
Спољашње везе
Wikiwand - on
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Remove ads