Српско средњовековно сликарство

Српско средњовековно сликарство представља један од најзначајнијих и најупечатљивијих сегмената српске уметности и културе у средњем веку. Развијало се од XII до XV века, а главни облици били су фрескопис, иконопис и илуминација рукописа (минијатуре).^[1] Настало под доминантним утицајем византијске уметности, српско средњовековно сликарство је током времена развило и своје аутентичне карактеристике, остављајући за собом дела непроцењиве уметничке и историјске вредности, пре свега у бројним манастирима и црквама.

Историјски развој и стилски периоди

Развој српског средњовековног сликарства тесно је повезан са јачањем српске државе и цркве, посебно у доба династије Немањића.

Преднемањићки период и рани утицаји (до краја XII века)

О сликарству на тлу Србије пре доласка Немањића на власт сачувано је релативно мало података и споменика. Први утицаји хришћанске уметности долазили су из Византије и приморских градова. Петрова црква код Новог Пазара (IX-X век) садржи фрагменте фресака из различитих периода, од којих најстарији могу указивати на ране фазе хришћанске уметности на овим просторима.

Доба Немањића (XII–XIV век)

Ово је "златно доба" српске средњовековне уметности, када настају најмонументалнији сликарски ансамбли.

Сликарство Рашке школе (Златно доба, XIII век)

Фреска "Успење Богородице" из Сопоћана, врхунац сликарства Рашке школе

Период XIII века, посебно владавина краљева Стефана Првовенчаног, Радослава, Владислава и Уроша I, карактерише монументални стил у фрескопису, инспирисан комнинском уметношћу Цариграда, али са специфичним локалним одликама. Сликари су често били Грци, али су радили за српске ктиторе.

• Студеница (Богородичина црква, почетак XIII века): Фреске попут "Распећа" одликују се монументалношћу, свечаношћу и пригушеним колоритом.
• Жича (Спасова црква, око 1220): Делимично очуване фреске показују сличности са студеничким.
• Милешева (Црква Вазнесења Христовог, око 1235): Фреске у Милешеви, посебно приказ Анђела на гробу Христовом (Бели анђео), спадају у највиша остварења европског сликарства XIII века због своје пластичности, елеганције фигура и златне позадине.^[2]
• Сопоћани (Црква Свете Тројице, око 1265): Фреске у Сопоћанима, са својим монументалним фигурама античке лепоте, хармоничним композицијама и светлим колоритом, представљају врхунац рашког стила и један од најзначајнијих домета европског сликарства тог доба. Посебно се истиче фреска "Успење Богородице".^[3][4]
• Манастир Градац и црква Светог Ахилија у Ариљу такође чувају значајне фреске из овог периода.

Сликарство у доба краља Милутина (Ренесанса Палеолога, крај XIII – почетак XIV века)

Фреска "Христ утишава буру на мору" из манастира Грачанице, пример стила ренесансе Палеолога

Владавина краља Милутина (1282–1321) обележена је интензивном градитељском и уметничком делатношћу. Сликарство овог периода је под снажним утицајем ренесансе Палеолога из Византије. Карактерише га већа наративност, живљи покрет, класичнији цртеж фигура и топлији колорит.

• Хиландар (обнова цркве Ваведења Богородице): Фреске из Милутиновог доба.
• Богородица Љевишка у Призрену (обновљена око 1307–1313): Раскошан фреско-ансамбл мајстора Астрапе.
• Црква Светог Ђорђа у Старом Нагоричину (око 1313–1318): Рад сликара Михаила и Евтихија.
• Грачаница (завршена око 1321): Врхунско остварење овог стила, са сложеним иконографским програмом и елегантним фигурама.
• Краљева црква у Студеници (1313–1314): Такође дело мајстора Михаила и Евтихија.

Сликарство средине XIV века (доба цара Душана)

У доба цара Душана наставља се висок уметнички ниво.

• Високи Дечани (1335–1350): Сачуван је највећи ансамбл средњовековних фресака на Балкану, са преко 1000 композиција и неколико хиљада фигура. Представља енциклопедију византијске иконографије, са утицајима како источне тако и западне (романичке и раноготичке) уметности.^[5]
• Пећка патријаршија: Фреске у цркви Светих Апостола и другим црквама комплекса.

Моравски период (Моравска школа сликарства, крај XIV – средина XV века)

Свети ратници, фреска из манастира Манасије

Након Косовске битке, у Српској деспотовини, развија се моравски стил и у сликарству. Карактерише га наглашена декоративност, лирски тон, елеганција фигура и богат колорит. Посебна пажња се посвећује портретима ктитора и историјским композицијама.

• Раваница (задужбина кнеза Лазара): Очувани су фрагменти фресака.
• Лазарица у Крушевцу.
• Љубостиња (задужбина кнегиње Милице).
• Каленић: Сматра се једним од најлепших примера моравског сликарства, са префињеним фигурама и светлим бојама.
• Манасија (Ресава) (задужбина деспота Стефана Лазаревића): Фреске у Манасији, посебно ликови Светих ратника и пророка, спадају у врхунска остварења касновизантијске уметности. У манастиру је деловала и значајна преписивачка (Ресавска) школа.^[6][7]

Овај период карактерише и фортификациона архитектура, попут Београдске и Смедеревске тврђаве.

Главне форме сликарства

Фрескопис

Фрескопис је био доминантан облик монументалног сликарства у српским средњовековним црквама и манастирима. Фреске су сликане на свежем малтеру (al fresco) и покривале су све унутрашње зидне површине, пратећи сложен иконографски програм који је одражавао византијску теологију и литургију (сцене из живота Христа и Богородице, старозаветни пророци, светитељи, Страшни суд).

Иконопис

Иконе су сликане на дрвеној подлози техником темпере. Представљале су Христа, Богородицу, светитеље и сцене из Библије. Биле су предмет поштовања и коришћене су у литургији и приватним молитвама. Српски иконопис се развијао под утицајем византијских узора, али је временом развијао и сопствене карактеристике. Значајне збирке икона чувају се у Народном музеју у Београду, Галерији Матице српске и манастирским ризницама.^[8]

Илуминација рукописа (минијатуре)

Детаљ из Мирослављевог јеванђеља са карактеристичним иницијалом

Средњовековне рукописне књиге (јеванђеља, псалтири, минеји) биле су богато украшаване минијатурама, иницијалима и вињетама. Мирослављево јеванђеље је најрепрезентативнији пример српске илуминације XII века.^[9][10] У каснијим периодима, посебно у XIV и XV веку, такође настају вредни илуминирани рукописи.

Карактеристике и утицаји

Српско средњовековно сликарство је у основи део ширег византијског уметничког круга. Од Византије су преузети иконографски обрасци, стилске карактеристике и технике. Међутим, током векова, српски уметници и ктитори уносили су и одређене специфичности, као што су наглашени портрети владара и црквених великодостојника, историјске композиције везане за српску историју, и повремени утицаји романичке и готичке уметности са Запада (посебно у архитектури и скулптури, али понекад и у сликарству, нпр. у Дечанима).

Значај и наслеђе

Српско средњовековно сликарство представља један од највреднијих делова српског културног наслеђа и значајан допринос европској и светској уметности. Фреске и иконе из српских манастира сведоче о високом уметничком нивоу, духовној дубини и културним везама средњовековне Србије. Многи од ових споменика су данас под заштитом УНЕСКО-а. Галерија фресака у Београду чува копије најзначајнијих фресака из српских манастира.

Види још

• Српска уметност
• Српска средњовековна архитектура
• Византијска уметност
• Списак манастира Српске православне цркве
• Мирослављево јеванђеље
• Бели анђео
• Галерија фресака у Београду