Филмологија

Филмологија је најшире гледано наука о филму.^[1] По Жилбер Коен-Сеату (Gilbert Cohen-Séat), оснивачу ове науке^[2](како је то записао у делу: Огледи о начелима једне филозофије филма, 1946)^[2], то је синтетичка и спекулативна дисциплина која приступа филму са стајалишта хуманистичких и природних наука, нарочито филозофије, социологије, психологије, психоанализе, теорије информација, комуникологије, семиологије, физиологије, биологије итд.^[2] Према Коен-Сеату, филмологија је проучавање односа између кинематографске и филмске чињенице при чему је:

• кинематографска чиењница – остављање на увид људским групацијама једног фонда докумената, осећаја, идеја, осећања и материјала које живот нуди, а филм их на свој начин уобличава, а
• филмска чињеница – изражавање живота, постојања света или духа, маште или бића и ствари одређеним системом повезивања слика – визуелних: природних или вештачких, и аудитивних: звукова или речи.^[1]

У окриљу филмологије се развила и семиологија филма.^[1]

Институционализовање филмологије

Крајем 1950-их година на Сорбони је основан Институт за филмологију (у оквиру Института уметности) - Часопис Института је био: Revue Internationale de Filmologie, основан 1947. године, а премештен је у Милано под називом Icon, 1962.

Највише присталица овог покрета било је у Француској (феноменолошка школа, антрополошко учење Едгара Морина), затим се проширило у Пољску, Чехословачку и друге земље^[1] Почетком 1960-их година је формирана семиолошка школа за коју су неки сматрали да је настала од филмологије, међутим то није тачно јер филмологија има негативан став према третирању филма као језичке појаве.^[3]