Хепатологија

Хепатологија је грана медицине која обухвата проучавање јетре, жучне кесе, жучних канала и панкреаса, као и лечење њихових поремећаја. Иако се традиционално сматра подспецијализацијом гастроентерологије, брз развој ове области довео је до тога да се у појединим земљама лекари специјализују искључиво за ову грану медицине, а такви стручњаци се називају хепатолози.^[1]

Флуороскопска слика жучног канала

Болести и компликације повезане са вирусним хепатитисом и алкохолом представљају главни разлог за тражење савета хепатолога. Више од две милијарде људи је током живота било инфицирано вирусом хепатитиса Б, док је око 350 милиона постало хронични носилац вируса.^[2] До 80% случајева карцинома јетре може се приписати инфекцијама вирусом хепатитиса Б или Ц. По стопи морталитета, хепатитис Б је, међу познатим узрочницима карцинома, одмах иза пушења. Ширење вакцинације и стриктна контрола донорске крви пре трансфузије доприносе смањењу стопе инфекција.^[3] Ипак, у многим земљама бележи се раст укупне потрошње алкохола, што доводи до повећања броја оболелих од цирозе јетре и других повезаних компликација.^[4]

Обим специјалности

Као и код многих медицинских специјализација, пацијенти се најчешће упућују хепатологу од стране изабраног лекара опште праксе или лекара других специјалности. Разлози за упућивање могу бити следећи:

• Предозирање лековима – често се јавља код предозирања парацетамолом.
• Гастроинтестинално крварење – као последица порталне хипертензије повезане са оштећењем јетре.
• Абнормални налази крвне слике – који указују на могуће обољење јетре.
• Ензимски дефекти код деце – који доводе до увећане јетре, познати као болести депоновања у јетри.
• Жутица или присуство вируса хепатитиса у крви – често откривени током рутинских анализа крви.
• Асцитес (нагомилавање течности у абдомену) – најчешће због обољења јетре, али може бити и последица срчане инсуфицијенције или других болести.
• Пацијенти са узнапредовалим обољењем јетре – као што је цироза, требају бити под надзором специјалисте.
• ERCP (ендоскопска ретроградна холангиопанкреатографија) – ради дијагностике и лечења обољења жучних канала.
• Грозница уз друге симптоме инфекције – који указују на укљученост јетре, жучне кесе или панкреаса. Сумња се може јавити и на ређе тропске болести попут хидатидне цисте, кала-азара или шистозомијазе, где се укључују и микробиолози.
• Системске болести које погађају јетру и жучне канале – као што је хемохроматоза.
• Постоперативно праћење након трансплантације јетре.
• Панкреатитис – најчешће узрокован алкохолом или каменом у жучхој кеси.
• Карцином јетре, жучне кесе, жучних канала или панкреаса – лечење захтева мултидисциплинарни приступ уз укључивање онколога и других стручњака.

Историја

Шематски дијаграм хепато-билијарног система

Докази из обдукција египатских мумија указују на то да је оштећење јетре изазвано паразитском инфекцијом билхарзијазом било широко распрострањено у древном египатском друштву.^[5] Постоји претпоставка да су стари Грци били свесни способности јетре да се регенерише, што се огледа у миту о Прометеју. Међутим, знање о обољењима јетре у антици остаје упитно. Најзначајнији напредак у хепатологији остварен је у последњих педесет година.^[6]

• Око 400. године п. н. е, Хипократ је у својим афоризмима поменуо апсцес јетре.^[7]
• Римски анатом Гален је сматрао јетру најважнијим органом у телу и утврдио је њену повезаност са жучном кесом и слезином.^[8]
• Око 100. године н.е, Аретеј из Кападокије писао је о жутици.^[9]
• Током средњег века, Ибн Сена је указао на значај анализе урина у дијагнози обољења јетре.^[10]
• 1770. године, француски анатом Антоан Портал описао је крварење услед једњачних варикса.^[11]
• 1844. године, Габријел Валентин је открио улогу панкреасног сока у варењу хране.^[12]
• 1846. године, Јустус фон Либиг је изоловао тирозин из панкреасног сока.^[9]
• 1862. године, Остин Флинт је описао продукцију стеркорина.^[13]
• 1875. године, Виктор Шарл Ано је детаљно описао циротичну жутицу и друга обољења јетре.^[14]
• 1958. године, Мур је развио стандардну технику за ортотопску трансплантацију јетре код паса.^[15]
• Прва трансплантација људске јетре изведена је 1963. године од стране др Томаса Е. Старцла на трогодишњем дечаку оболелом од билијарне атрезије, након усавршавања технике на псима.^[16][17]
• Др Барух С. Блумберг је 1966. године открио вирус хепатитиса Б и развио прву вакцину против њега 1969. године, за шта је добио Нобелову награду за физиологију или медицину 1976. године.^[18]
• 1989. године, истраживачи из Центра за контролу и превенцију болести, предвођени Данијелом В. Бредлијем, и компаније Chiron, коју је представљао Мајкл Хотон, идентификовали су вирус хепатитиса Ц, дотад познат као хепатитис Нон-А, Нон-Б.^[19]
• Тек 1992. године развијен је тест крви који је омогућио детекцију хепатитиса Ц у донираној крви.^[19]

Др Блумберг, добитник Нобелове награде 1976.

Реч хепатологија потиче из старогрчког ἧπαρ (hepar) или ἡπατο- (hepato-) што значи јетра и -λογία (-logia), што значи проучавање.^[20]

Класификација болести

Међународна класификација болести (ICD 2007) – класификација Светске здравствене организације:

Поглавље XI: Болести система за варење^[21]

• K70–K77 – Болести јетре
• K80–K87 – Поремећаји жучне кесе, жучних путева и панкреаса

MeSH (Medical Subject Headings) – Медицински предметни појмови:

• G02.403.776.409.405 – Гастроентерологија^[22]
• C06.552 – Болести јетре^[23]
• C06.130 – Болести жучних путева^[24]
• C06.689 – Болести панкреаса^[25]

Каталог Националне медицинске библиотеке САД:^[26]

• WI 700–740 – Болести јетре и жучних путева^[27]
• WI 800–830 – Панкреас^[28]