Четовођа

Четовођа ( ), старешина мање војне јединице у Србији и Црној Гори у 19. веку.^[1] У Кнежевини Србији, старешина Народне војске (1861-1883).

Аустријска пешадијска сабља М1861, широко коришћена у српској војсци (1861-1918) као оружје коњаника и официра. Старешине српске народне војске добијале су овакве сабље од државе као знак свог чина.

Дефиниција

Реч четовођа Вук Караџић је први пут чуо у Црној Гори и додао је у другом издању Српског рјечника (1852), преводећи је немачким изразом вођа групе ( ) и латинском речју војвода (лат. ).^[1]

У српској народној војсци

Када је у Кнежевини Србији 1861. формирана Народна војска, њене чете формиране су по општинама, а имале су по 64-100 људи, зависно од броја војних обвезника у селу. Чета је имала 2 вода од по 2-5 десетина, а старешина чете звао се четовођа.^[2] Свака општина давала је по једну чету I класе (војници од 20-35 година) и једну чету II класе (војници од 35-50 година). Општинске чете формирале су батаљоне на нивоу среза, а срески батаљони су формирали окужне пукове (од 1870. бригаде).^[3] Због недостатка школованих официра, старешине народне војске постављане су из простог народа: до чина капетана (четовође) постављао их је окружни начелник по препоруци среског начелника, а командире батаљона и ескадрона постављао је министар војни по препоруци окружног начелника.^[3][4] Као знак свог чина народне старешине од водника навише добијале су државне сабље (поред пушака које су добијали сви народни војници), а батаљонски командири уз то и револвере (типа Франкот или Гасер). За српско-турске ратове (1876-1878) укупно је мобилисано 36 бригада са 160 батаљона народне војске (I и II класе), сваки са по 4 чете, 18 ескадрона коњице и око 40 батерија, при чему је у Србији у то време било свега 317 професионалних (школованих) официра. Пошто је знатан део официра био заузет у штабовима дивизија и позадинским службама, једва да је било довољно школованих официра да командују бригадама, батаљонима и батеријама, као и малобројним јединицама стајаће војске (у Првом српско-турском рату 4, а у Другом 8 батаљона). У таквој ситуацији команда над свим јединицама народне војске од чете наниже била је искључиво у рукама народних старешина: четовођа, водника, двајесника и десетара, док су батаљонски командири и ађутанти помагали официрима, командантима батаљона, а по потреби их заступали и замењивали.

Старешине народне војске^[5]

Звање	Постављење	Дужност	Еквивалентан чин
Батаљонски/народни командир	Министар војни на предлог окружног начелника[3]	Помоћник команданта батаљона (који је официр)	Мајор
Народни ађутант	Окружни начелник на предлог среског начелника[3]	Помоћник народног командира	Ађутант
Четовођа	Окружни начелник на предлог председника општине	Командир чете	Капетан
Водник[6]	Окружни начелник на предлог председника општине	Командир вода	Поручник
Двајесник	Окружни начелник на предлог председника општине	Командир полувода	Наредник
Десетар	Окружни начелник на предлог председника општине	Командир одељења	Каплар