Чибук

Чибук (фр. , тур. , „штап「, романизовано и или )^[1] је релативно дугачка шупља цев (прутић) за лулу за дуван,^[2] често у комплету са глиненом посудом украшеном драгоценим камењем. Пара из чибука је најчешће у рангу 1,2 до 1,5 метара, прилично више чак и од западних черчворден лула. Иако су првенствено познате као турске луле, чибуци су популарни такође и у Ирану.

Чибук кнеза Милоша.

Муштикла чибук из XX века. Део је збирке примењене уметности Народног музеја у Лесковцу.

Илустрација из 1838 где у турској кафе кући стражари пуше из дугачких чибучких лула, истакнута у Путовањима у западном Кавказу од Едмунда Спенцера.

Као и кинеске опијумске луле, чибуци спадају у антиквитете справе за пушење, и ретко су произведене, ако уопште, у данашња времена. Њихова употреба у Турској и Средњем истоку је замрла с порастом популарности наргила и цигарета. Стари чибуци и чиније за чибуке и даље могу бити купљени као антиквитети.

Сличне луле некада су коришћене у северној Африци за пушење хашиша.^[3] Неки специјализовани чибуци направљени су да послуже као дугачке луле за држање цигарета. Поједини имају одвојиве делове за уста.

Зна се да је Енвер-паша пушио чибук,^[4] као и Џарџис ел Џовхари (Моалем Гургус Кофт), коптски египатски вођа изабран да буде општи надзорник целог Египта од Наполеона 1798. У старом Београду пушиле су се луле и чибуци.^[5]