Шарл Валоа
From Wikipedia, the free encyclopedia
Remove ads
Шарл III Валоа, Карло III Валоа или Карло III Валуа (12. март 1270, Венсен—16. децембар 1325, Ер и Лоар) титуларни латински цар у егзилу (1301—1308), гроф од Валоа (1286—1325) и титуларни арагонски краљ (1282—1285).
 |
Remove ads
Шарл као титуларни арагонски краљ
Године 1282. папа Мартин IV је због арагонског напада на Сицилију екскомуницирао (искључио из цркве) арагонског краља Переа III од Арагона, а арагонску краљевску круну добио је Шарл иако никад није стварно владао. У то време Шарлов отац Филип III Храбри је освајао Навару, да би спречио да је освоји Пере.
Арагонски крсташки рат
Прва освајања
После пада Наваре 1284. године, Шарл је са оцем и братом Филипом IV Лепим кренуо са великом војском од 133.000 војника против Арагона у походу познатом као Арагонски крсташки рат. Переов брат, који је био гроф Мајорке и Русијоне, прешао је на француску страну, а Французи су му одузели Русијон. Локално становништво које је било против Француза повукло се повукло у град Елн, али након освајања града Французи су га сравнили са земљом.
Шарлово крунисање
Војска није могла да лако освоји Ђирону, али после њеног пада, неки бискуп пошто није имао арагонску круну Шарла је крунисао за арагонског краља кардиналским шеширом, због чега је Шарл добио надимак Краљ са капом.
Пораз
Славни арагонски адмирал Руђер де Љурије са 40 галија уништио је француску флоту (од 30 галија) 4. септембра 1285. године код Барселоне. Убрзо је војску погодила епидемија дизентерије па је након пораза у бици (30. септембра-1. октобра) десеткована војска била принуђена да се повлачи преко Пиринеја. Краљ Филип III Храбри умро је од дизентерије 5. октобра у Перпињану.
Remove ads
Шарл као титуларни латински цар у егзилу
Шарл је био врло амбициозан, а сродство са угарским и арагонским краљевима могло је да му помогне. Кад је схватио да на западу неће моћи ништа да постигне окренуо се према истоку и већ 1301. године оженио се Катарином I Куртене, титуларном латинском царицом у егзилу. Преко драчког капетан-маршала Филипа Тарентског и напуљског краља Карла, а око 1305. године, Валоа је ушао у везе са Стефаном Урошем II Милутином, српским краљем (1282—1321), али Милутин се плашио се да му крсташи могу преотети приморје са Македониом. То је окончано 27. марта 1308. године Меленским савезом, између Шарла и Милутина, када је Шарл Милутину потврдио области између Прилепа и Просека, Овче поља до Штипа, дебарску област до реке Маће и кичевски крај до Хокерије. Циљ им је био освајање Цариграда. Милутин је обавезао да ће прећи у римокатоличку вару и да ће своју кћерку Царицу удати за Шарловог млађег сина, Шарла Валоа. Шарлу је 12. октобра умрла супруга Катарина I Куртене, а после њене сахране у Паризу, Шарл се одрекао латинског престола и предао га је својој кћерки Катарини II (Валоа) Тарентској, а Шарл се до краја живота надао да ће доћи на француски престо.
Remove ads
Сенсардоски рат и смрт
У августу 1324. године Шарл је напао Аквитанију и неспремне Енглезе у њој, повод је био паљење француског утврђења Сен Сардоса, 15. октобра 1323. године који се налазио на енглеском делу Гаскоње. Енглези су једва успели да прикупе 7 000 војника, али Шарл их је поразио. Највећи отпор пружан је у утврђењу Ла Реол на реци Гароњи, али су се после неколико седмица. Рат је трајао до октобра. Енглезима је само остао Бордо, и неколико области на приморју. Шарл је умро 16. децембра 1325. године.
Породично стабло
Remove ads
Спољашње везе
Wikiwand - on
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Remove ads