Швајгхофер
Schweighofer - Произвођачи клавира из Беча From Wikipedia, the free encyclopedia
Remove ads
Породица Швајгхофер је била произвођач клавира из Беча.
Историја
Швајгхофер је једна од најпознатијих бечких клавирских кућа, као и њена најстарија, коју је 1792. основао Михаел Швајгхофер (1771–1809). Компанија је применила многе иновације у раној историји производње клавира. Швајгофер је освојио златну медаљу на изложби у Бечу 1845. и исте године је добио статус званичног произвођача клавира код цара Аустрије.
Михаел Швајгхофер је дошао у Беч из Ринче у Баварској. Био је ожењен Аном Висгил Швајгхофер (1780–1822) са којом је имао троје деце. У Бечу је 1792. отворио своју клавирску компанију. Једини сачувани инструмент који је направио налази се у Уметничко-историјском музеју у Бечу.
Након преране смрти Михаела Швајгхофера 1809. године, посао је наставила његова удовица Ана која се поново удала за произвођача клавира Јозефа Промбергера. Фирма је била позната као Швајгхофер и Промбергер ( ). Михаелов син, Јохан Михаел (1806–1852), вероватно је изучио занат од Промбергера, пре него што је као калфа отпутовао у Енглеску, Француску и Немачку. Јохан Михаел се 1832. вратио у Беч да би се бавио клавирским послом под својим породичним именом. Јохан Михаел Швајгофер је марљиво применио нова знања и технике у производњи клавира, што је довело до освајања златне медаље на изложби у Бечу 1845. Клавири које је направио носе натпис „Ј. М. Швајгхофер [у Бечу]“ ( ).[1]
Након смрти Јохана Михаела 1852. године, посао су наставиле трећа и четврта генерација: његов најстарији син Карл Швајгхофер (1839–1905) преузео је компанију. Под његовим руководством, компанија је освојила награде на немачкој индустријској изложби у Минхену 1854. и на Светској изложби у Паризу 1867. Исте године компанији се придружио и Карлов брат Јохан Михаел (1840–1899). На њиховим клавирима стајао је натпис „Синови Ј. М. Швајгхофера у Бечу“ ( ). Компанија је 1869. године добила титулу „к. к. Хоф-Пианофорте-Фабрикантен“ бечког царског двора и 1873. године добила је Почасну диплому Светске изложбе у Бечу. Године 1906. компанију је преузео Карлов син Јохан.
1911/1912. године компанија Синови Ј. М. Швајгхофера је продата трговцу клавира Бернхарду Кону и његовом сараднику Фридриху Карбаху, музичару и композитору, за којег се претпоставља да је бивши Швајгхоферов радник. Касније им се придружио др. Оскар Карбах. Отприлике у исто време, претпостављени потомак породице Швајгхофер отворио је своју фабрику под именом Јохан Михаел Швајгхофер ГмбХ ( ) где је правио клавире под именом Швајгхофер, што је доводило до правних компликација. Да би разликовали своје клавире, Кон и Карбах су негде после 1920. године ставили натпис Швајгхофер Оригинал на своје инструменте и додали име Карбах на звучне плоче. 1938. Карбах и Кон, који су били Јевреји, страдали су под нацистичким режимом, а њихова компанија је експроприсана и као такву ју је до 1940. водио Фридрих Ербар млађи, још један бечки произвођач клавира. Друга компанија, у власништву потомака породице Швајгхофер, такође је нестала током Другог светског рата.[2]
Remove ads
Бренд
Швајгхофер клавири су и даље веома цењени због свог богатог, снажног звука и фино израђене конструкције. Током своје дуге историје, компанија је остала посвећена највишим стандардима и инкорпорирала је нове изуме у своје клавире пре других аустријских произвођача клавира (као што су дуплексно скалирање, англо-немачко понављање и двоструки есцапемент, оквири од пуног ливеног гвожђа итд.) Компанија је производила релативно мали број клавира годишње (обично мање од 200), и због тог разлога њихови клавири данас представљају праву реткост.[3]
Remove ads
Помињање у популарној култури
Гроб Карла Швајгхофера, који се налази у Средишњем бечком гробљу, представљен је у видео снимку и на омоту за сингл Виена групе Алтравокс из 1981. године.
Спољашње везе
Медији везани за чланак Швајгхофер на Викимедијиној остави
Референце
Wikiwand - on
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Remove ads