Хемичар

Хемичар (од грчке речи алхемија + -ичар; замена за из средњовековног латинског ^[1]) је научник обучен у области хемије. Хемичари студирају композицију материјала и његова стојства. Хемичари детаљно описују својства која студирају у погледу квантитета, са детаљима на нивоу молекула и њихових компоненти атома. Хемичари пажљиво мере пропорције супстанце, брзине реакција, и друге хемијске особине.

Слика апотекара или хемичара, рад сликара Габријела Метсуа (око 1651–67).

Хемичари користе своје знање да се упознају са композицијом и својствима непознатих супстанци, као и да репродукују и синтетишу велике количине корисних супстанци које се природно јављају и да креирају нове вештачке супстанце и корисне процесе. Хемичари могу да буду специјализовани у бројним потпољима хемије.^[2] Научници који се баве материјалима и металурзи имају знатним делом исто образовање и вештине као и хемичари. Рад хемичара је често повезан са радом хемијских инжењера,^[3] који се превасходно баве правилним дизајном, изградњом и евалуацијом најефикаснијих хемијских постројења великих размера и блиско сарађују са хемичарима на развоју нових процеса и метода за комерцијалну производњу хемикалија и сродних производа.^[4][5]

Историја хемије

Главни чланак: Историја хемије

Руски хемичар Дмитриј Мендељејев - аутор првог модерног периодног система елементата^[6][7]

Антоан Лавоазје (1743–94) се сматра „оцом модерне хемије”.

Корени хемије се могу пратити до феномена горења. Ватра је била мистична сила која је трансформисала једну супстанцу у другу и стога је била од примарног интереса за човечанство. Она је омогућила откриће гвожђа и стакла. Након што је откривено злато и постало драгоцен материјал, многи људи су били заинтересовано да нађу метод којим би се друге супстанце конвертовале у злато. То је довело до протонауке^[8] зване алхемија.^[9][10] Реч хемичар је изведена из новолатинске именице , скраћенице за (алхемичар). Алхемичари су открили многе хемијске процесе који су довели до развоја модерне хемије. Хемију у данашњем облику, изумео је Антоан Лавоазје^[11][12] са његовим законом законом конзервације масе из 1783. године.^[13] Открића хемијских елемената имају дугу историју што је кулминирало креирањем периодног система Дмитрија Мендељејева.^[14][15] Нобелова награда за хемију оформљена 1901. године даје одличан преглед хемијских отркића од почетка 20. века.

Образовање

Послови за хемичаре обично захтевају бар универзитетску диплому, а многе позиције, посебно у истраживањима, захтевају магистратуру или докторат (). Већина универзитетских програма наглашава математику и физику заједно са хемијом, делом зато што је хемија добро позната као „централна наука”, тако да хемичари морају да имају добро заокружено знање о науци. На магистарском и вишим нивоима, студенти се углавном специјализују за специфично поље. У поља специјализације се између осталог убрајају биохемија, нуклеарна хемија, органска хемија, неорганска хемија, хемија полимера, аналитичка хемија, физичка хемија, теоретска хемија, квантна хемија, хемија животне средине, и термохемија. Постдокторско искуством може да буде неопходно за поједине позиције.

Радници чији рад обухвата хемију, али не у степену комплексности који би захтевао образовање са хемијском дипломом, се обично називају хемијским техничарима. Такви техничари обично обављају послове као што су једноставније, рутинске анализе ради контроле квалитета или раде у клиничким лабораторијама.

Види још

• Апотекар
• Списак хемијских друштава