Протокол за динамичко конфигурисање хоста

(енгл. или протокол за динамичко конфигурисање рачунара) је скуп правила који омогућава уређајима на рачунарској мрежи да траже и добију ИП адресу од сервера, дакле да прибави аутоматски дељену адресу и сазна додатне информације као што је адреса његовог рутера за први скок и адреса његовог ДНС сервера. је у стању да аутоматизује мрежне аспекте, отуда је и назван протоколом.

Историја

се појавио, као стандардан протокол у октобру 1993. Функционалност -а је била очигледна у односу, на његову претечу, на старији протокол. Због компатибилности уназад, веома мали број мрежа је наставио да користи чист протокол.

У јулу 2003. се појавио још увек нестандардизован протокол, који функционише у окружењу.

Опис рада

је протокол између клијента и сервера. Клијент је обично рачунар који се прикључује на мрежу и жели да добије информације о конфигурацији мреже и своју ИП адресу.

сервер је углавном инсталиран на засебном серверу на рачунарској мрежи, мада може бити покренут и на рутеру, који клијентима додељује адресе из унапред одређеног скупа ИП адреса.

Клијентски уређаји могу бити рачунари, мрежни штампачи и мрежни адаптери.

Уз ИП адресу клијенти могу добити и остала мрежна подешавања као што су подразумевани излаз са мреже , мрежна маска, адреса сервера и други.

У супротном, да нема сервера на мрежи, све ове вредности би морале да се уносе ручно. се стара да све ИП адресе буду јединствене, тј. да нема две исте ИП адресе у мрежи.

Комуникација сервера и клијента

Шема сесије

1. Откривање - Клијентски рачунар (или било који други уређај), уколико нема подешавања за приступ рачунарској мрежи, прво ће пробати да нађе сервер на мрежи, преко ( откривање) пакета који се шаље бродкастом.
2. Понуда - Када сервер прими пакет, он на њега реагује одговором који се назива ( понуда). Сервер у том тренутку резервише једну ИП адресу за клијента.
3. Захтев - Клијент који прими понуду, новим бродкастом обавештава сервер који му је послао понуду, али и остале сервере на мрежи, да је добио ту понуду. Клијент шаље (захтев за доделу ИП адресе) и у том захтеву наводи од ког сервера то захтева. Остали сервери могу да скину резервацију са ИП адресе коју су му понудили.
4. Потврда - Сервер новим пакетом шаље клијенту саме потребне мрежне податке. Тиме се завршава процес.

У неким случајевима, клијент може захтевати своју последњу додељену ИП адресу.

Уколико му сервер одобри тај захтев, он може имати исту адресу и након поновног укључивања (или поновног прикључивања у мрежу).

У пракси је ово врло чест случај, тако да рачунар може дуго времена имати исту ИП адресу на мрежи, иако на њој постоји сервер.

Уколико клијент захтева ИП адресу, а на мрежи не постоји сервер, или му ниједан сервер не може издати адресу, клијент добија адресу из опсега приватних ИП адреса, поступком који се зове аутоконфигурисање.

Динамичка и статичка ИП адреса

ИП адреса коју сервер додели клијенту се назива динамичка ИП адреса.

Термин супротан овоме је статичка ИП адреса, коју карактерише да је ИП адреса клијента унапред одређена и већ уписана у рачунар. користи израз за динамичку адресу, а за подешавање статичке ИП адресе.

Термини динамичка и статичка ИП адреса нису у вези са терминима приватна и јавна ИП адреса. У приватним мрежама постоје и статичке и динамичке адресе. Јавне адресе су углавном статичке, али поједини провајдери интернета могу својим клијентима динамички додељивати јавне ИП адресе.

Види још

• ИП адреса
• HTTP
• TCP/IP
• Списак интернет протокола

Литература

• Куросе-Рос, Умрежавање рачунара од врха ка дну са интернетом у фокусу, ЦЕТ, Београд, 2005.

Спољашње везе

• Какво е DHCP?
• Tutorial DHCP