ДВД

ДВД (енгл. , скраћено од — „дигиталан вишенаменски диск“ или — „дигиталан видео-диск“) је оптички носач података и наследник ЦД (енгл. , скраћено од ). DVD је оптички диск који се користи као медијум за складиштење висококвалитетног садржаја (превасходно филмова). DVD је изворно била скраћеница за , иако неки од чланова DVD Форума тврде да би у ствари требало да значи („дигиталан свестран диск“), како би се указало на потенцијал таквих дискова у складиштењу апликација које нису визуелне. Међутим, чланови DVD форума никад нису постигли консензус о називу, те је данас званична ознака формата једноставно DVD; слова у скраћеници званично немају значење.^[1]

Логотип DVD-а

Примерак снимљеног диска формата DVD-5. Тамнија боја (спољни прстен) представља простор који није искоришћен.

DVD дискови су изгледом и величином готово у потпуности идентични CD дисковима.

Историја

Долазак DVD формата најављен је у септембру 1995. године, а његова прва службена спецификација је представљена годину дана касније. О одржавању развоја DVD-а брине се DVD Форум, који се састоји од 10 оснивачких предузећа и више од 220 додатних чланова. Први DVD репродуктори и дискови на јапанском тржишту су се појавили у новембру 1996. године, а у САД су у продају ушли у марту 1997.

DVD уређаји у почетку су били врло скупи, те су стајали више од износа који би данас био већи од 500 евра, али у прољеће 1999. године њихова цијена је по први пут пала испод 300 америчких долара, те су се заједно с CD дисковима почели продавати и у продавницама с мјешовитом робом. Тада су чинили тек мален дио продаје у односу на касете, али данас је ситуација обрнута и DVD дискови увјерљиво чине већину продаје, у неким државама чак и више од 90%, те полако искорјењују у односу на њих гломазне, нискокапацитетне и застарјеле касете. DVD дискове и репродукторе данас је могуће купити у готово свим већим продавницама, а њихове цијене су почеле падати до или чак испод нивоа уређаја и касета. У посљедње вријеме постала је популарна и могућност куповине филмова на DVD диску уз дневне новине за свега двестотинак динара.

Године 2000, јапанска компанија Сони у продају је пустила играчки систем Плејстејшн 2, који је као медијум користио CD-ове и DVD-ове, и који је поред могућности играња видео-игара нудио и репродукцију DVD филмова, што се у Јапану показало пуним поготком будући да је конзола тада била знатно јефтинија од већине DVD плејера доступних на том тржишту. Као резултат тога, многе продавнице с електронском робом су продавале , иако се иначе нису бавиле продајом играчких конзола. Годину дана након појављивања, Плејстејшн 2 је добио одговор од Мајкрософта, који је на тржиште увео играчку конзолу Ексбокс с могућношћу приказивања DVD-ова уз уградњу додатне опреме.

Наследник DVD је блу-реј диск компаније Сони.

Врсте DVD-ова

• • -5 има једностран запис и капацитет 4,7 гигабајта.
  • -9 има двослојан једностран запис и капацитет 9 гигабајта.
  • -10 има обостран запис и капацитет 10 гигабајта.
  • -18 има двослојан обостран запис и капацитет 18 гигабајта.
• има капацитет 4,7 гигабајта, а дискови служе за једнократно снимање.
• има капацитет 4,7 гигабајта, а дискови пружају и могућност преснимавања снимљеног материјала.
• захтијева посебну јединицу за читање дискова са 4,7 или 9,4 гигабајта снимљеног материјала, а такви дискови су типично смјештени у пластичном кућишту. Дискови са 2,6 гигабајта капацитета могу бити извађени из кућишта и коришћени у јединици. Највећи капацитет је 9,4 гигабајта.
• има једностран једнослојан запис и капацитет 4,7 гигабајта, а дискови служе за једнократно снимање.
• има капацитет 4,7 гигабајта, а дискови пружају и могућност преснимавања, те њихов садржај може бити приказан и на стандардном уређају.
• дискови су изведени из , користе двослојни запис и служе за једнократно снимање до 8,5 гигабајта података. дискови се користе за игре и програме за играчку конзолу .

Тонски формати

• .ogg