Deontološka etika

Deontološka etika ili deontologija (od grčkog δέον, , „obaveza, dužnost”^[1]) grana je moralne filozofije koja već po svojoj etimologiji upućuje na dužnost kao osnovnu referencu u donošenju odgovarajućih odluka.^[2] Etika je, podsetimo se, filozofska disciplina koja se bavi moralnim fenomenima, a ovi se tiču ljudskih postupaka i ponašanja koji na neki način asociraju sa pojmovima dobrog i ispravnog.^[3] Ime etika dolazi iz helenske, a moral iz latinske tradicije, i imaju slično značenje, ali se obično koriste tako da prvi pojam dobija teorijsku, a drugi praktičnu konotaciju. Moralno delovanje koje može biti predmet etičke procene treba da izvire iz područja slobode, svesnih izbora koji vode određenim ishodima. Stanovište bi bilo pojednostavljeno ako bi prethodno bilo određeno šta je dobro i ispravno, međutim to nije tako. Svi ovi pojmovi imaju svoj unutrašnji život i istorijski razvoj, podložni su kontekstualnim promenama. Kriterije moralne procene različito formulišu etičke teorije, u zavisnosti od toga koji od bitnih momenata ljudskog postupanje je favorizovan. Ponekad su akcentovane namere i motivi, nekad konsekvence i rezultati delovanja (Bentam i Mil), a neretko i sam delatnik. U tom smislu razlikuje se deontologiju, utilitarizam i tzv. etiku vrline (Aristotel).

Imanuel Kant

Deontološka etika se ponekad opisuje kao dužnosna, obligatorna ili na pravilima zasnovana etika, jer pravila „vezuju osobu za njene obaveze”.^[3] Deontologija se često upoređuje sa konsekvencijalizmom,^[4] etikom vrline, i pragmatičnom etikom. U ovoj terminologiji, akcija je važnija od posledica. To je etički okvir koji zavisi od unapred definisanog seta pravila i smernica za valjano funkcionisanje sistema u datom okruženju. Deontologija se jednostavno zasniva na kontrolnoj listi koja sadrži izvesna pravila koja treba poštovati prilikom obavljanja određenog zadatka. Prema ovom okviru, rad se smatra vrlim samo ako je u saglasnosti sa kontrolnim spiskom. Ovu proceduru je veoma jednostavno razumeti i primeniti. Ona zahteva minimalni utrošak vremena na odlučivanje između ispravnog i pogrešnog. Međutim, ovom jednostavnošću se ignorišu posledice donesenih odluka.

Termin deontološki je prvobitno korišten za opisivanje specijalizovane definicije prema Brodu, kako je to opisano u njegovoj knjizi iz 1930. godine, Pet tipova etičke teorije^[5] Starije upotrebe termina idu unazad do Džeremija Bentama, koji ga je skovao pre 1816. godine kao sinonim za dikastičnu ili cenzorsku etiku (i.e. etiku baziranu na mišljenima).^[6] Generalniji smisao reči se zadržao u francuskom jeziku, posebno u terminu (etički kod), u kontekstu profesionalne etike. U zavisnosti od razmatranog sistema deontološke etike, moralna obligacija može proizaći iz spoljašnjih ili unutrašnjih izvora, kao što je set podrazumevanih pravila sveta (etički naturalizam), religiozni zakon, ili set ličnih ili kulturnih vrednosti (svaki od kojih može da bude u konfliktu sa ličnim željama).

Pristup

Deontološki pristup dakle, upućuje na onaj unutrašnji momenat, naše dužnosti i obaveze, odgovornost za sam moralni poredak (hrv. ćudoređe). Najinteresantniji i najznačajniji predstavnik ovakvog pristupa je svakako nemački filozof Imanuel Kant (1724—1804). Njegova etika pored ove deontološke crte ima i aprioristički, formalistički, racionalistički, autonomni, ne-emotivistički i ne-metafizički karakter. Nema ništa na svetu, pa čak ni izvan njega, kaže Kant, da je dobro, osim, i jedino, dobre volje. A volja je dobra onda kada je određena unutrašnjim razlogom, „kategoričkim imperativom” kao činjenicom uma. Ovaj racionalno zasnovan postulat ne traži od nas ostvarenje bilo kakvih unapred zadatih ciljeva, nego samo minimum logičke doslednosti koja se manifestuje u mogućnosti „univerzalizacije” maksime našeg delovanja. Samo ona radnja koja je učinjena iz dužnosti, poštovanje prema moralnom zakonu u nama, jeste dobar postupak (dobrodetelj). Ako je pak jedno postupanje samo po svojim spoljašnjim karakteristikama ispravno, onda govorimo o legalitetu. Kant takođe isključuje emotivne motive, saosećanje i empatiju iz motivacionog spektra ponašanja. Ovi su aspekti podložni proizvoljnosti, i mogu da dovedu u pitanje pouzdanost etičkih principa. Ono što je manjkavost ovakvog pristupa jeste njegov rigorizam, koji ne dopušta uticaj situacionog, životnog ili istorijskog aspekta na moralnu procenu. Ono što je njegova vrednost je činjenica da snaži konstantnost, uzvišenost i neprikosnovenost moralnog zakona u nama. Ova vrsta vrednovanja brana je interesnim, ideološkim i ad hock tumačenjima u etičkoj sferi. Ovim je takođe istaknuto dostojanstvo čoveka, kao moralnog bića. Svima je znana ona metafora o zvezdanom nebu nad nama i moralnom zakonu u nama. Pred ovim prvim smo mali, a sa ovim drugim beskrajno veliki-ljudi.