Хелебарда

Хелебарда или наџак је једно од првих оружја направљених од мотке, и било је много више од обичног оружја. Основа хелебарде је копље и секира која се налазила на врху копља дужине од 1.5 до 2 метра. Оштрица секире је избалансирана помоћу куке која је била повезана са супротне стране, што је хелебарди давало три различите врсте напада (употребе).

Главна употреба хелебарде је била борба против коњице. Против првобитног налета коњице коришћено је копље које је било дугачко око 2 метра, након удара коњице користила се кука која је служила да се јахач збаци са коња и коначно се помоћу оштре секире која се налазила испод металног шиљка, која је са лакоћом пробијала све врсте оклопа, моћним замахом могао довршити збачени противник.

Хелебарда се користила искључиво у формацијским борбама, војник који би замахнуо хелебардом био би веома рањив, те је зависио од сабораца око себе.

Прво појављивање хелебарде је било у 13. веку и била је у општој употреби у европским војскама до краја 17. века када почиње да се развија ватрено оружје. У данашње време хелебарда се користи као почасно оружје личне гарде неких владара и папе.^[1]

Прва војска која је употребљавала хелебарду масовно је била Швајцарска. Јохан од Винтертура је то тада ново оружје швајцарске војске описао након њеног појављивања у бици код Моргартена 1315. године, а у годинама након тога је дошло до знатних унапређења и модификација.^[2]

Хелебарда је настала од немачке речи 'Hellebarde' , што се састоји од две речи, халм - дршка и барте - ратна секира.

Види још

• Списак оружја у средњем веку