Težak problem svesti

U filozofiji uma, težak problem svesti je da se objasni zašto i kako ljudi i drugi organizmi imaju svojstvo svesti ili subjektivna iskustva.^[1][2] U suprotnosti je sa „lakim problemima“ objašnjavanja zašto i kako fizički sistemi daju (zdravom) ljudskom biću sposobnost da diskriminiše, integriše informacije i obavlja funkcije ponašanja kao što su gledanje, slušanje, govor (uključujući generisanje iskaza koji izgleda da se odnosi na lično ponašanje ili uverenje), i tako dalje.^[1] Laki problemi su podložni funkcionalnom objašnjenju — tj. objašnjenjima koja su mehanička ili bihejvioralna — s obzirom da se svaki fizički sistem može objasniti (barem u principu) isključivo pozivanjem na „strukturu i dinamiku“ koji su u osnovi ovog fenomena.^[3][4][1]

Zagovornici teškog problema tvrde da se on kategorički razlikuje od lakih problema, jer nikakvo mehaničko ili bihejvioralno objašnjenje ne može objasniti karakter iskustva, čak ni u principu. Čak i nakon što se sve relevantne funkcionalne činjenice razjasne, tvrde oni, i dalje ostaje pitanje: „zašto je obavljanje ovih funkcija praćeno iskustvom?“^[1] Da bi potkrepili svoju tezu, zagovornici teškog problema se često koriste razne filozofske misaone eksperimente, koji uključuju filozofske zombije (koji su, kako tvrde, zamislivi) ili invertovanu svestnost, ili tvrdnju o neizrecivosti doživljaja boja, ili tvrdnju o nepoznavanju stranih stanja svesti, kao što je iskustvo slepog miša.

Čalmers na bini za događaj godine Alana Turinga na Univerzitetu De La Sal, Manila, 27. mart 2012.

Termine „teški problem” i „laki problemi” skovao je filozof Dejvid Čalmers u govoru 1994. održanom na konferenciji Nauka o svesti održanoj u Tusonu, Arizona.^[5] Sledeće godine, glavne teme Čalmersovog govora objavljene su u časopisu The Journal of Consciousness Studies.^[3] Publikacija je privukla značajnu pažnju istraživača svesti i postala je predmet posebnog toma časopisa,^[6][7] koji je kasnije objavljen u vidu knjige.^[8] Godine 1996, Čalmers je objavio Svesni um, obimnu knjigu o teškom problemu, u kojoj je razradio svoje ključne argumente i odgovorio na kontraargumente. Njegovo korišćenje reči lako je „šaljiv“ termin.^[9] Kako kaže kognitivni psiholog Stiven Pinker, oni su laki kao odlazak na Mars ili izlečenje raka. „To jest, naučnici manje-više znaju šta da traže, i sa dovoljno mozga i finansiranja, verovatno bi to mogli da razjasne u ovom veku.“^[10]

Sporno je postojanje teškog problema. To su prihvatili neki filozofi uma kao što su Džozef Levin,^[11] Kolin Makgin,^[12] i Ned Blok^[13] i kognitivni neuronaučnici kao što su Francisko Varela,^[14] Đulio Tononi,^[15][16] i Kristof Koh.^[15][16] S druge strane, njegovo postojanje poriču drugi filozofi uma, kao što su Daniel Denet,^[17] Masimo Pigliuči,^[18] Tomas Mecinger, Patricia Čerčland,^[19] i Kit Frankiš,^[20] i kognitivni neuronaučnici kao što su kao Stanislas Dihin,^[21] Bernard Bars,^[22] Anil Set,^[23] i Antonio Damasio.^[24] Klinički neurolog i skeptik Stiven Novela je to odbacio kao „teški ne-problem”.^[25] Prema istraživanju PhilPapers-a iz 2020. godine, većina (62,42%) ispitanih filozofa rekla je da veruje da je težak problem pravi problem, dok je 29,72% reklo da ne postoji.^[26]