Интеракција човека и рачунара

Интеракција човек-рачунар (енгл. , ) је интердисциплинарна област која се бави проучавањем интеракције између људи и рачунара, са циљем да рачунаре учини прикладнијим и лакшим за коришћење, а да се при томе користе као инструменти који побољшавају човекову креативност и комуникацију и сарадњу између људи.^[1] Такође се понекад користе и скраћенице (енгл. ) и (енгл. ).

је постала изузетно важна крајем 20. века појављивањем све јефтинијих, мањих и све моћнијих рачунара.

Интеракција између корисника и компјутера појављује се као кориснички интерфејс, који обухвата:

• хардвер (улазне и излазне уређаје) и
• софтвер.

Области

Области које су укључене су^[2][3]:

• Информационе технологије
• Вештачка интелигенција
• Когнитивне науке
• Психологија
• Антропологија
• Естетика
• Социологија
• Ергономија

У ширем контексту бави се и:

• Методологијама и процесима за дизајнирање интерфејса
• Методима за имплементирање интерфејса
• Техникама за процењивање и поређење интерфејса
• Развијањем нових интерфејса и техника интеракције
• Развијањем дескриптивних и предиктивних модела и теорија интеракције

Технологија виртуелне реалности омогућава помак у парадигми интеракције човек-машина од графичког корисничког итерфејса () ка корисничком интерфејсу заснованом на виртуелној реалности (), односно перцепцијског корисничкој интерфејса (), који омогућавају мултимодалну комуникацију. Најчешћи мотиви презентације у ВРУИ интерфејсу користе технике визуелизације, сонификације и хептичког рендеровања, а задатак перцепцијског интерфејса је да рачунару пружи могућност људског опажања.^[4]

Област покушава да побољша схватање човека – актера унутар социјално-техничких система.

Методологије

Већина методологија дизајна потиче од модела како корисници, дизајнери и технички системи међусобно комуницирају.

Прве методологије разматрале су корисникове когнитивне процесе као предвидиве и мерљиве, што је довело до тога да су се више ослањали на научне резултате из области истраживања памћења и пажње када се дизајнирају кориснички интерфејси.

Модерни модели, не прилагођавају корисника дизајнеровом систему, већ теже да се усмере ка константној повратној спрези и конверзацији између корисника, дизајнера и инжењера. На овај начин потискују техничке системе у правцу прилагођавања корисниковим потребама.

је модерна, широко прихваћена филозофија дизајна која полази од идеје да корисници морају да имају централно место код дизајнирања било ког рачунарског система. Пројекти су корисник-центричног дизајна праћени етнографским студијама окружења у којима ће корисници комуницирати са системом^[5].

Стереоскопски системи са раздвојеним зрацима

Стереоскопски системи са раздвојеним зрацима () је стара и често коришћена техника која користи полупропусна огледала за комбинацију две или више стерео слика за поглед у виртуелном радном простору.

У овим системима стерео слика не може сакрити стварни свет, нити стварни свет може прекрити слику. Резултат је фантомска слика у којој симулирани и стварни објекти понекад изгледају прозирно. У таквој конфигурацији волумени симулираних и стварних објеката могу слободно продирати једни у друге.

Волуметријски прикази

Волуметријски прикази (Volumetric display) функционишу на принципу скенирања простора са сноповима светла, у којима су чврсти објекти апроксимирани просторним распоредом делова слика или су са много тачака светла просторно распоређених тако да приказују структуру објекта.

Системи за поновно приказивање слике

Системи за поновно приказивање слике () користе оптичке системе да комбинују и условљавају слике и спроведу их у гледаочев простор, попут и .

Хаптика

Хаптика проучава спојање осећаја додира човека са рачунарски генерисаним светом.

Истраживање у овој области може се поделити на два поља:

• Истраживање фидбекова () – ради са уређајима који омогућују људима осећај додира интеракцијом са мишићима што дају људима осећај примене силе. Такви уређаји су углавном роботски манипулатори који одгурну корисника силом што одговара сили у виртуелном окружењу у ком се корисник налази.

• Истраживање тактилних фидбекова () – бави се уређајима који омогућују кориснику осећај топлоте, притиска и текстуре интеракцијом са крајевима живаца у људској кожи што преносе те дражи и користе се ради утврђивања да ли је корисник у контакту са виртуелним објектом и ради симулирања површине виртуелног објекта.

Да би се дизајнирао добар хаптички интерфејс за људе морају се узети у обзир анатомија и психологија људског тела, посебно руке, јер се руке најчешће користе у хаптичким интерфејсима.

Види још

• Инструкциони дизајн
• Виртуелна учионица
• Учење на даљину
• Семантички веб