Мрежа за размену датотека

Мрежа за размену датотека (енгл. ) је систем дистрибуције дигиталних медија преко умрежених рачунара, где корисници користе специјализовани софтвер за претрагу и приступ датотекама као што су књиге, музика, филмови и игре са других повезаних рачунара. Ове мреже се састоје од крајњих уређаја који делују као P2P чворови (peer-ови), са опционим дистрибутивним серверима, омогућавајући директне трансфере између учесника без ослањања искључиво на централизоване системе.^[1]

Историја

Ране методе дељења датотека ослањале су се на клијент-сервер приступе као што су веб странице, FTP и IRC. Увођење Напстера крајем 1990-их означио је преокрет, нудећи апликацију за Виндоуз за отпремање и преузимање датотека, првенствено музике, у фримијум моделу. Његова популарност довела је до правних изазова од стране дискографских компанија, што је резултирало интервенцијом ФБИ-ја и гашењем у јулу 2001. због кршења ауторских права; касније је поново покренут као плаћена услуга.^[2] То је подстакло развој децентрализованих алтернатива да би се избегле рањивости централних сервера. Технологија је напредовала кроз генерације, почевши од централизованих модела као што су Напстер и eDonkey2000, преко полу-децентрализованих мрежа као што су Gnutella, Kazaa, LimeWire, WinMX и Morpheus, до потпуно децентрализованих протокола као што је BitTorrent, који нема једног власника и користи екстерне сајтове за претрагу.^[3] Фактори који су подстакли усвајање укључују раст брзина интернета, дигитализацију медија и побољшање личних рачунара. Савремене примене укључују дистрибуцију ажурирања за Виндоуз од стране Мајкрософта и садржај за онлајн игре да би се смањили трошкови пропусног опсега.^[4]

Врсте мрежа

Мреже за размену датотека преко P2P чворова категоришу се у три генерације на основу нивоа децентрализације. Прва генерација, као што су Напстер и eDonkey2000, користиле су централне индекс сервере за каталогизацију дељеног садржаја и олакшавање претрага, али су биле рањиве на гашења.^[5] Друга генерација, укључујући Gnutella, Gnutella2, Kazaa, LimeWire, Morpheus и WinMX, функционисале су без централних сервера директним повезивањем корисника, али су зависиле од специфичног клијентског софтвера који је могао бити правно нападнут, што је довело до гашења издавача као што су Sharman Networks (Kazaa) 2006, StreamCast (Morpheus) 2008. и LimeWire 2010-2011.^[6] Трећа генерација, предвођена BitTorrent-ом, постиже високу децентрализацију: протокол је отворен и без власника, са клијентима без уграђених функција претраге који се ослањају на торент датотеке са сајтова трећих страна као што су Isohunt или The Pirate Bay за лоцирање садржаја, чинећи гашења изузетно тешким.^[7] Даркнети као што је Freenet понекад се класификују као трећа генерација због нагласка на анонимност и безбедност.^[8]

Правни аспекти

Дељење датотека само по себи није инхерентно нелегално, али дељење материјала заштићеног ауторским правима без дозволе крши законе о интелектуалној својини, који су територијални и регулисани међународним споразумима.^[9] Многе земље укључују изузетке за поштено коришћење за ограничене сврхе као што су коментари, вести, образовање или истраживање.^[10] Централизоване услуге као што је Напстер суочиле су се са одговорношћу за кршење ауторских права, што је довело до тужби и гашења.^[11] Децентрализоване мреже показале су се тежим за регулацију, што је подстакло акције против појединачних корисника и издавача софтвера.^[12] Удружење за снимање Америке (RIAA) водило је тужбе против корисника и надзирало мреже помоћу мамца налога.^[13] Индустрије медија, укључујући Удружење за филмску индустрију (MPAA), процениле су значајне губитке прихода од пиратерије – као што је 2,373 милијарде долара за америчке филмове 2005. – али ове цифре су критиковане због претпоставке да је свако преузимање једнако изгубљеној продаји и методолошких грешака, укључујући надуване процене пиратерије на колеџима до 300% 2008.^[14] Напори за сузбијање дељења укључују борбу против дистрибуције загађених или обмањујућих датотека у мреже.^[15] Забринутости за приватност се јављају, са судским одлукама као што је америчка одлука из 2013. која наводи да нема очекивања приватности за податке изложене на P2P мрежама.^[16] Америчко законодавство, као што је Закон о информисаном P2P кориснику из 2009, обавезује свест корисника о ризицима и омогућава уклањање софтвера.^[17] Безбедносни ризици укључују ненамерно дељење личних података, малвер, компјутерске вирусе, шпијунски софтвер и крађу идентитета, како је истакнуто у конгресним саслушањима 2002-2003. и инцидентима као што је излагање осетљивих докумената америчке владе 2009.^[18]

Значајни примери

• Напстер: Пионирска услуга угашена 2001. због кршења ауторских права; поново покренута као плаћени модел.^[19]
• Gnutella: Рана децентрализована мрежа која је утицала на наредне итерације.^[20]
• Kazaa: Популарни клијент друге генерације, издавач неактиван од 2006.^[21]
• LimeWire: Децентрализована мрежа угашена 2010-2011. због правних акција.^[22]
• BitTorrent: Доминантни протокол за ефикасно, децентрализовано дељење, коришћен у легитимним применама као што су ажурирања софтвера и садржај за игре.^[23]
• eDonkey2000: Централизовани модел који је отворио пут робуснијим системима.^[24]
• The Pirate Bay и Isohunt: Сајтови трећих страна који пружају индексе торента за BitTorrent претраге.^[25]
• Freenet: Пример даркнета фокусиран на анонимно дељење.^[26]