Опсадна техника

Опсадна техника (енгл. ) је заједнички назив за објекте, направе и борбена оруђа употребљавана при опсади тврђава и градова.^[1]

Епоха хладног оружја

За савлађивање препрека

За савлађивање препрека (сувих и водених ровова) грађени су разни објекти, најчешће насипи (лат. ) и мостићи. Насипи (земљани, дрвени и камени)служили су за попуну неравнина и за лакше прилажење трупа и опсадне технике бедему браниоца. Код Тира је 332. п.н.е. за време Александрових похода, био израђен насип дужине 1 км да би се омогућио приступ од копна до острва на коме се налазила тврђава. Понекад је насип дизан и уз јако високе градске бедеме, да би се с њега лакше могао пробити зид или отерати бранилац са бедема. Прикривено приближавање бедему омогућавао је насип с уграђеним ходником.^[1]

Обични мостићи примењивани су за прелажење преко ровова, а покретни за прелазак с покретних нападних кула на бедем (при нападу на високе бедеме). Фашине су служиле за лакшу израду насипа преко мочварног земљишта или водених ровова.^[1]

За заштиту нападача

За заштиту бораца при приближавању тврђави служили су штитови и корњаче. Штитови (лат. ) су имали рам од дрвета, обложен сировом кожом ради заштите од пожара и браниочевих стрела; у облози су остављани прорези за гађање и осматрање. Било их је преносних (за 2-3 човека) и вучних за већи број људи. Понекад су штитови (као кровови) употребљавани и за заштиту јуришних овнова и стрелаца у нападној покретној кули.^[1]

Корњаче (лат. ) су израђиване у облику шупа на точковима, са кровом и зидовима од дасака или поплета. Кров и бочне стране били су обложени сировом кожом. Углавном су служиле за заштиту ударног овна.^[1]

За надвишавање бедема

За заштиту бораца при приближавању тврђави и за надвишавање бедема ради тучења живе силе на њему и иза њега, служиле су нападне покретне куле (лат. ). Оне су биле познате Асирцима и Грцима, а највећи развој достижу у Македонаца; задржавају се неко време и после појаве ватреног оружја. Израђиване су од дрвета, зидова обложених сировом кожом, и на више спратова, са балконима и покривеним ходницима. На најнижем спрату налазили су се јуришни овнови и резерве воде, на горњем бацачке справе, а каснија лакша артиљеријска оруђа. Нападне куле имале су и покретне мостиће, спуштане на браниочев бедем кад му се куле приближе. Величина и висина нападних кула зависиле су од висине бедема који се нападао. Према грчком градитељу кула и опсадних кранова Дијаду, куле су биле, обично, високе око 30 м и имале основу облика квадрата странице око 8 м. Висина појединих спратова кретала се од 2 до 4 м, а највишег била је око 6 м. Обично су нападне куле имале по 10 спратова. Грк Деметрије Полиоркет постизао је бољу стабилност кула, дајући већи нагиб њеним зидовима. Његова кула била је висока око 50 м; дужина страница основице била је око 25 м, а на највишем спрату око 4.5 м. Тежина такве куле износила је око 250 т. За лакше кретање нападних кула Асирци су, по потреби, поплочавали или калдрмисали земљиште, а Македонци су га равнали.^[1]

За пењање на бедеме

За пењање на бедеме и изношење потребног материјала на њих, примењивани су, поред насипа и нападних кула с мостићима, и разне врсте лествица (ескалада), опсадни кран и корпа. За лествице су знали још Египћани, Асирци и неки други стари народи. Израђиване су од коже, ужади и дрвета. Ефикасно су примењиване само ноћу или кад је бранилац отеран са бедема. Опсадни кран (лат. ) представљао је неку врсту покретног мостића. На високом постољу био је причвршћен пречагама кратки, ниски сандук у коме су групе бораца дизане на круну бедема. Корпа, која је имала исту ту намену, била је у облику ђерма који је омогућавао да се војници, смештени у корпи, издигну и спусте на круну бедема или да се само дигну на висину бедема и из корпе туку живу силу на бедему и позади њега.^[1]

За пробијање капија и бедема