Инжењеринг софтвера

Инжењеринг софтвера је поддисциплина рачунарства, настала као потреба за проналажење рјешења све више сложенијих, обимнијих и структурно компликованијих инжењерских задатака, приликом дизајна, имплементације и одржавања софтвера (рачунарских програма), која често захтијевају тимове програмера различитих профила и специјализације, као и вријеме које се све чешће мјери годинама.^[1][2][3] Развој сложених софтверских рјешења, као што је на примјер, оперативни систем, се третира као инжењерски подухват са сличним потешкоћама као што је изградња неког архитектонског објекта, али и са сличним пажљивим планирањем израде, али и планирањем одржавања крајњег софтверског производа.

Процес инжењеринга софтвера се обично састоји из више фаза, дефинисаних на различите начине, али у основи уопштено сљедећих:

1. идентификовање и анализа потреба и захтјева корисника,
2. анализа, дизајн и развој спецификација система (хардвера и софтвера),
3. дизајн софтвера (који се обично састоји од више међусобно повезаних задатака, као што је на примјер, дизајн одговарајућих алгоритама, корисничког интерфејса, итд.),
4. имплементација (писање кода и неопходне документације за софтвер),
5. тестирање софтверског рјешења у реалном окружење, и на крају
6. одржавање софтвера.

Историја

Главни чланак: Историја софтверског инжењерства

Почевши од 1960-их, софтверски инжењеринг се сматрао сопственим типом инжењеринга. Поред тога, развој софтверског инжењеринга је виђен као мукотрпна делатност. Било је тешко држати корак са хардвером што је стварало многе проблеме софтверским инжењерима. Проблеми су укључивали софтвер чија израда је често прекорачивала буџет и рокове, тај софтвер је захтевао опсежно отклањање грешака и одржавање и био је неуспешан у задовољавању потреба потрошача, или никада није био завршен. Године 1968, NATO је одржао прву конференцију о софтверском инжењерству на којој су обрађена питања везана за софтвер: успостављене су смернице и најбоље праксе за развој софтвера.^[4]

Порекло појма „софтверски инжењеринг「 приписује се различитим изворима. Термин „софтверски инжењеринг「 појавио се на листи услуга које су компаније нудиле у издању часописа „Компјутери и аутомамација「 у јуну 1965. године,^[5] а формалније је коришћен у издању часописа из августа 1966. (том 9, број 8) „писмо упућено чланству」 председника Ентонија А. Аутингера,^[6][7] такође се повезује са насловом конференције 1968. професора Фридриха Л. Бауера, прве конференције о софтверском инжењерству.^[8] Независно, Маргарет Хамилтон је назвала дисциплину „софтверски инжењеринг「 током Аполо мисија да би се оном што су радили дао легитимитет.^[9] У то време се сматрало да постоји „криза софтвера「.^[10][11][12] Четрдесета Међународна конференција о софтверском инжењерству ( 2018) слави 50 година „софтверског инжењеринга「 са главним излагањима на пленарним сесијама Фредерика Брукса^[13] и Маргарет Хамилтон.^[13]

Године 1984. основан је Институт за софтверско инжењерство (SEI) као федерално финансиран центар за истраживање и развој са седиштем у кампусу Универзитета Карнеги Мелон у Питсбургу, Пенсилванија, Сједињене Америчке Државе. Ватс Хамфри је основао Софтверски процесни програм, чији је циљ разумевање и управљање процесом софтверског инжењеринга. Уведени нивои зрелости процеса постали би Интеграција модела зрелости за развој (CMMI-DEV), који је дефинисао према процени америчке владе способности тима за развој софтвера.

Подкомитет ISO/IEC JTC 1/SC 7 сакупио је модерне, опште прихваћене најбоље праксе за софтверско инжењерство и објавио их као Збирку знања за софтверско инжењерство ().^[14] Софтверски инжењеринг се сматра једном од главних рачунарских дисциплина.^[15]