Грнчарство
занат / From Wikipedia, the free encyclopedia
Грнчарство је једно од најстаријих заната којима се човек бави од давнина. Основни поступак је да се изабере одговарајућа врста земље која се потом помеша са водом и добро премеси. Добија се тестаста маса која се потом обликује у различите облике.[1]
Грнчарија су производи посуде од печене глине.[2] Производња грнчарије назива се грнчарство. Дефиниција грнчарије коју користи Америчко друштво за тестирање и материјале () је „сви печени керамички производи који садрже глину, осим техничких, структурних и ватросталних производа.”[3] Грнчарски производи су печени керамичарски радови различите боје од различитих врста глина. Они могу бити глазирани или пак неглазирани, а стварају се ручно на грнчарском кругу, али и одливањем у калупима. Они се пеку у разним типовима пећи. Типични грнчарски производи су;
- теракота – неглазиране вазе, скулптурице, посуде за цвеће...
- мајолика – украсни предмети, посуде, вазе које су украшаване покривном оловном глазуром...
- лонци за кувањ – који не смеју да имају оловну глазуру која је отровна...
- керамика за завршне радове у грађевинарству- разни рељефи и сл.
- каљеви и делови за израду пећи...
Грнчарија је један од најстаријих људских изума, који води порекло из неолитског периода, са керамичким објектима попут оних из Граветијенске културе. Фигура Вестонишке Венере откривена у Чешкој и датира уназад до 29.000–25.000. п. н. е.[4] Грнчарске посуде које су откривене у Ђангси у Кини су из периода око 18.000. п. н. е. Рана неолитска грнчарија је нађена на местима као што су Јомон Јапан (10.500. п. н. е.),[5] Руски далеки исток (14.000. п. н. е.),[6][7] подсахарска Африка и Јужна Америка.
Најстарији производи су били ручно формирани, украшавани су жлебовима и нису били глазирани, а касније су били израђивани на грнчарском кругу који се покретао руком или ногом и био је познат у предњој Азији и Египту пре 3.500. године п. н. е, а у Европи пре 1.000. године п. н. е. Код словенске керамике се одомаћио тек у 11–12. веку. Производи су били глазирани и осликани. У грнчарству су се прославили углавном Грци. Средњовековна грнчарија се изравнавала са савременим грнчарским производима уметничких заната. Посуде племенитих форми су биле украшаване жлебовима и пластичним украсима које су биле стваране утискивањем форми које су били од људских и животињских главица до плодова малина. У новије време оживљава грнчарска декоративна пластика.
Грнчарија се прави формирањем керамичких (обично глинених) објеката жељеног облика и њиховим загревањем до високих температура у килну, чиме се уклања сва вода из глине, и индукују се реакције које доводе до перманентних примена. Тиме се повећава јачина и тврдоћа, и устаљује се облик. Глинено тело се може декорисати пре или након печења. Пре процеса обликовања, глина се мора припремити. Мешење помаже у осигуравању равномерне влажности у целокупној маси. Ваздух заробљен унутар глинене масе се мора уклонити. То се назива „деоваздушавањем” и може се остварити било помоћу машине зване вакуумски паг или ручно путем мешења. Мешење исто тако може да помогне у остваривању равномерног садржаја влаге. Након припреме глинене масе, она се обликује применом мноштва техника. Након обликовања, предмети се суше и затим пеку.