Иво Лола Рибар
Југословенски комунистички омладински револуционар, партизански борац и народни херој / From Wikipedia, the free encyclopedia
Иво Лола Рибар (Загреб, 23. април 1916 — Ћослије, код Гламоча, 27. новембар 1943) био је правник и револуционар, један од организатора и предводника омладинског и студентског револуционарног покрета у Југославији, као и организатор омладинског антифашистичког покрета у току Народноослободилачког рата, секретар ЦК СКОЈ-а и председник УСАОЈ-а и народни херој Југославије.
иво лола рибар | |
---|---|
Пуно име | Иван Рибар |
Надимак | Иво; Лоло и Лола |
Датум рођења | (1916-04-23)23. април 1916. |
Место рођења | Загреб, Аустроугарска |
Датум смрти | 27. новембар 1943.(1943-11-27) (27 год.) |
Место смрти | Ћослије, код Гламоча, НД Хрватска |
Професија | правник и студент филозофије |
Супружник | вереница Слобода Трајковић |
Члан СКОЈ од | 1935. |
Члан КПЈ од | 1936. |
Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба |
У току НОБ | председник УСАОЈ и члан Врховног штаба НОВ и ПОЈ |
Народни херој од | 18. новембра 1944. |
Син је хрватског и југословенског политичара Ивана Рибара. Одрастао је у Ђакову, Карловцу и Београду. Школовао се у Паризу и Женеви, а дипломирао је на Правном факултету у Београду, 1939. године. Још у вишим разредима гимназије се заинтересовао за друштвена и политичка збивања, а на студијама се повезао са револуционарним студентским покретом. На Београдском универзитету се дружио са студентима-комунистима, па је 1935. постао члан Савеза комунистичке омладине, а 1936. године члан Комунистичке партије.
Биран је најпре за члана Акционог одбора стручних студентских удружења, а касније је постао истакнути омладински руководилац, који је учествовао на многим међународним омладинским конгресима — у Бриселу, фебруара 1936, у Женеви септембра 1936. и у Паризу, августа 1937. године. По директиви ЦК КПЈ, 1937. године је прешао у Загреб, где је постао руководилац Централне извршне комисије при ЦК КПЈ, која је касније прерасла у Централни комитет СКОЈ-а. На Петој и Шестој земаљској конференцији СКОЈ-а, 1939. и 1940. године, биран је за политичког секретара ЦК СКОЈ-а, а на Петој земаљској конференцији КПЈ, октобра 1940. године је изабран за члана ЦК КПЈ.
После окупације Југославије, 1941. године активно је радио на организовању и припреми оружаног устанка. Учествовао је у низу састанака руководства КПЈ и СКОЈ-а, на којима су доношене директиве и одлуке о припреми и организацији устанка, а био је учесник седнице Политбироа ЦК КПЈ од 4. јула 1941. године. Током јула и августа 1941. године, непосредно је руководио акцијама илегалаца у окупираном Београду, а у септембру је прешао на ослобођену територију. Учествовао је на саветовању у Столицама, а у току 1942. и 1943. године је по задатку Врховног команданта НОВ и ПОЈ Јосипа Броза Тита, заједно са Едвардом Кардељом неколико пута одлазио на окупирана подручја, а боравио је и у окупираном Загребу и Београду.
Био је један од организатора Првог конгреса антифашистичке омладине, одржаног децембар 1942. године у Бихаћу, на коме је био изабран за председника Уједињеног савеза антифашистичке омладине Југославије. Октобра 1943. године је био одређен за шефа прве војне мисије НОВ и ПОЈ, која је требало да оде у Штаб савезничке команде за Блиски исток, у Каиру. Погинуо је 27. новембра 1943. године приликом непријатељског ваздушног напада на авион којим је требало да са Гламочког поља пребаци у Бари.
За народног хероја проглашен је 18. новембра 1944. године, а његови посмртни остаци су 1948. пренети у Београд и сахрањени у Гробницу народних хероја на Калемегдану. У току рата је погинуо и његов млађи брат Јурица Рибар.