Марко Орешковић
комунистички револуционар, шпански борац, партизански руководилац и народни херој / From Wikipedia, the free encyclopedia
Марко Орешковић Крнтија (Широка Кула, код Госпића, 3. април 1896 — Велико Очијево, код Дрвара, 20. октобар 1941) био је хрватски и југословенски комунистички револуционар, учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе, један од организатора устанка у Лици 1941. и народни херој Југославије.
Марко Орешковић | |
---|---|
Датум рођења | (1896-04-03)3. април 1896. |
Место рођења | Широка Кула код Госпића, Аустроугарска |
Датум смрти | 20. октобар 1941.(1941-10-20) (45 год.) |
Место смрти | Велико Очијево код Дрвара, НД Хрватска |
Професија | возач |
Члан КПЈ од | октобра 1926. |
Супружник | Јелица Бабшек-Орешковић Мила Херцог |
Деца | Владимир Бабшек-Орешковић |
Служба | Аустроугарска ратна морнарица (1915—1918) Југословенска краљевска морнарица (1919—1923) Интернационалне бригаде (1936—1939) НОП одреди Југославије (1941) |
Учешће у ратовима | Први светски рат Шпански грађански рат Народноослободилачка борба |
У току НОБ | Политички комесар Главног штаба НОП одреда Хрватске |
Народни херој од | 26. јула 1945. |
Потицао је из сиромашне сељачке породице, па је веома млад, са свега 16 година, напустио родну Лику и отишао у свет у потрази за послом. До почетка Првог светског рата радио је на разним пословима у Немачкој, а од 1915. налазио се у служби Аустроугарске ратне морнарице, где је био морнар-ложач на ратном броду СМС Сент Иштван. Као противник рата и Аустроугарске био је затваран, а 1918. је био један од присталица побуне морнара у Боки которској. Исте године је успео да преживи потапање свог ратног брода на Јадрану.
После Првог светског рата поново је ступио у војну службу у Југословенску краљевску морнарицу, али је након двогодишњег школовања за авиомеханичара напустио војску. Потом је радио као возач на Косову и Метохији, а 1926. је дошао у Београд, где је радио као возач једног министра. У Београду се укључио у раднички покрет и постао члан синдиката, а потом и Комунистичке партије Југославије (КПЈ).
Због комунистичког деловања, ухапшен је 1929. и осуђен на пет година затвора. Казну је издржао у затворима у Сремској Митровици и Лепоглави. Након изласка из затвора радио је у Загребу, а 1937. је отишао у Шпанију, где се у грађанском рату — као припадник батаљона „Ђуро Ђаковић”, у саставу 129. интернационалне бригаде — борио против фашизма. У Југославију се вратио 1939, када је поново ухапшен.
Године 1940. је успео да побегне из логора за политичке затворенике у Лепоглави, након чега је дуже време живео илегално. Исте године је изабран за члана Централног комитета КП Хрватске, а потом и за члана Централног комитет КП Југославије. Тада је као политички инструктор обилазио партијске организације по Хрватској, а највише Лици и Далмацији.
Након окупације Југославије, 1941. ЦК КПЈ га је као партијског инструктора упутио у Лику, где је радио на организовању устанка. Јула 1941. био је један од вођа народног устанка у Лици, а у јесен је именован за политичког комесара Групе партизанских одреда у Лици.
Октобра 1941. именован је за првог политичког комесара Главног штаба НОП одреда Хрватске, али никада није ступио на ову дужност јер га је група одметника убила и бацила у јаму (у близини села Велико Очијево).
За народног хероја проглашен је 26. јула 1945. године. Од 1955. до 2003. село Томиславци, код Бачке Тополе, носило је у његову част назив Орешковић.