Нерон
From Wikipedia, the free encyclopedia
Нерон, пуним именом Нерон Клаудије Цезар Август Германик (лат. ; 15. децембар н.е. 37. – 9. јун н.е. 68.) је био римски цар и последњи цар из Јулијевско-клаудијевске династије, владао је од 54. н.е. до своје смрти, 68. године.
Нерон | |
---|---|
Пуно име |
|
Датум рођења | 15. децембар 37. н. е. |
Место рођења | Анцијум, Римско царство |
Датум смрти | 9. јун 68. н. е. (30 год.) |
Место смрти | Рим, Римско царство |
Супружник | (1) Клаудија Октавија (2) Попеја Сабина (3) Статилија Месалина |
Потомство | Клаудија Августа |
Родитељи | Гнеј Домиције Ахенобарб Агрипина Млађа |
Династија | Јулијевци-Клаудијевци |
Римски цар | |
Период | 13. октобар 54 — 9. јун 68. (13 год.) |
Претходник | Клаудије |
Наследник | Галба |
Нерон је рођен у Анцијуму 37. године нове ере, као син Гнеја Домиција Ахенобарба и Агрипине Млађе, праунуке цара Октавијана Августа. Када је Нерон имао две године, његов отац је умро. Његова мајка се удала за цара Клаудија, који је усвојио Нерона за свог наследника. Када је Клаудије умро 54. године нове ере, Нерон је постао цар уз подршку Преторијанске гарде и Сената. У првим годинама његове владавине, Нерона су саветовали и водили његова мајка Агрипина, његов учитељ Сенека Млађи и његов преторијански префект Секст Афраније Бур, али је убрзо покушао да влада независно и ослободи се спутавајућих утицаја. Његова борба за моћ са својом мајком на крају је решена када ју је убио. Римски извори наводе Нерона умешаним у смрт његове жене Клаудије Октавије – наводно да би се оженио Попејом Сабином – и његовог полубрата Британика.
Неронов практични допринос управљању Римом био је фокусиран на дипломатију, трговину и културу. Наредио је изградњу амфитеатара и промовисао атлетске игре и такмичења. Јавно се појављивао као глумац, песник, музичар и кочијаш, што је било скандалозно његовим аристократским савременицима јер су та занимања обично била домен робова, јавних забављача и злогласних личности. Пружање такве забаве учинило је Нерона популарним међу грађанима ниже класе, али су његови наступи подрили царско достојанство. Укључене трошкове сносиле су локалне елите, било директно или путем опорезивања, а римска аристократија их је много замерила.
Током Неронове владавине, генерал Корбуло је водио римско-партски рат 58–63. и склопио мир са непријатељским Партским царством. Римски генерал Светоније Паулин угушио је велику побуну у Британији коју је предводила краљица Будика. Босфорско краљевство је накратко припојено царству и почео је Први јеврејско-римски рат. Када се римски сенатор Виндек побунио, уз подршку евентуалног римског цара Галбе, Нерон је проглашен за јавног непријатеља и осуђен на смрт у одсуству. Побегао је из Рима и 9. јуна 68. године починио самоубиство. Његова смрт изазвала је кратак период грађанског рата познат као Година четири цара.
Већина римских извора нуди у великој мери негативне коментаре о његовој личности и владавини. Већина савремених извора описује га као тиранског, самозадовољног и развратног. Историчар Тацит тврди да су га римски људи сматрали компулзивним и поквареним. Светоније каже да су многи Римљани веровали да је Велики пожар у Риму подстакао Нерон да би очистио земљиште за његову планирану „Златну кућу“. Тацит тврди да је Нерон хватао хришћане као жртвене јарце за ватру и дао их живе спалити, наизглед мотивисан не јавном правдом, већ личном окрутношћу. Неки савремени историчари доводе у питање поузданост античких извора о Нероновим тиранским поступцима, с обзиром на његову популарност међу римским народом. У источним провинцијама Царства настала је популарна легенда да Нерон није умро и да ће се вратити. После његове смрти, најмање три вође краткотрајних, неуспешних побуна представили су се као „препорођени Нерон“ да би стекли подршку народа.